Uskoro će izbori! – zagrmela je reklama. Tačnije, izbori će biti za šest godina, ali pripreme su uveliko u toku. Filip je nespretno pokušavao da utiša zvuk i skloni to s ekrana.

Imao je predavanja u srednjoj školi o demokratiji. Bilo je to dosta šturo, sećao se. Više reda radi, da se formalno obradi tema. Ipak, uprkos svedenim nastavnim programima, nastavnica im je pričala da se u demokratijama izbori dešavaju često. Filip, sa svojih trideset, nije se sećao da je ikada bilo izbora. A živelo se u demokratiji. Tako su govorili na kontra-dnevniku.

Prekipelo mleko ispunilo je stan mirisom zagorelog. Otvorio je prozor. Vazduh napolju bio je još gori. Pogledao je u daljinu — kao da će rešenje doleteti s vetrom. Razočaran sobom, zatvorio je prozor i pospremio haos u kuhinji. Onda je izašao.

Drug ga je čekao u prizemlju bloka da krenu na posao. Toma nije išao u školu. Nijednu. Nisu bile obavezne, ni osnovna ni srednja. Njegovi su smatrali da je to gubljenje vremena, da se ionako ništa tamo ne može naučiti. Za posao je bilo bitno da znaš nešto da radiš i da budeš dobar u tome. Zato je, govorili su, bolje početi što ranije.

– Gde si do sada?
– Pokvarila mi se mikrotalasna. Podgrevao sam hranu na nekom raspalom rešou.
– Skinuće nam bodove ako zakasnimo. Znaš da druga smena…
– Znam! Smaraš! – prekinu ga Filip i odmahnu rukom.

Elektrobus je dozujao. Preskočili su noge čoveka koji je spavao na stajalištu i ušli. Druga smena je radila bez prisustva visokog rukovodstva. Tada se odgovornost prenosila na odabrane radnike. Filip i Toma su bili među njima. Privilegije iz toga nisu proisticale — samo pojačana represija i kazne ako stvari krenu po zlu. Nadati se napredovanju bilo je uzaludno. Nemoguće. Za to je bila potrebna visoka stručna sprema, a ona se mogla steći samo u inostranstvu.

– Misliš i dalje o njoj?

Filip ne odgovara.

– Ma daj! Ona ti je bila niko i ništa. Što te to toliko muči?

Filip je ćutao. Stradala je pre tri godine. U drugoj smeni. Nije bila njena greška.
U izveštaju za Kontra-službu morao se navesti krivac — ili radnik, ili odabrani.
Kazna za odabranog značila bi oduzimanje toliko bodova da tog meseca ne bi imao ni za struju ni za vodu. Toma ga je podržao. Napisali su izveštaj da je nastradala radnica napravila propust. Kontra-služba ih je pohvalila. Sistem je bio besprekoran.

Od tog dana se povukao u sebe. Progovorio bi tu i tamo, retko. Radio je predano i izbegavao razgovore na pauzama. Ljudi su ga smatrali mrzovoljnim, ali su ga cenili zbog marljivosti. Filipa to nije doticalo. Imao je svoj svet. Svet teskobe.

Toma ga nije mnogo gnjavio. Živeli su u istom bloku, radili u istom sektoru, i sporazumevali se dobro uz minimum reči. Poštovao je Filipovu zatvorenost, mada je savest doživljavao kao dosadnu muvu koja pored svih ljudi uporno sleće baš na tvoje čelo. Što je pre spljeskaš, to ćeš ranije naći mir. Toma je verovao u svoje dve ruke i u izbegavanje svih nevolja.

Sveže asfaltirani put činio je vožnju naročito ugodnom. Bus je jezdio glatko. Ljudi su voleli nov asfalt. Njegov miris, tamna boja s upadljivo belim linijama, ujednačena površina — izazivali su prava ushićenja. Svaki metar više novog asfalta omogućio bi jednoj duši više da spozna istinsku radost. Zato je vlast, za dobrobit građana, obnavljala sve puteve na svakih šest meseci.

Filip je tog dana spremao pogon i iznosio otpad iz hale. Na deponiji, tokom istovara, primetio je nekakvu dokumentaciju — što je bilo neuobičajeno. Neko iz rukovodstva, verovatno u žurbi, zaboravio je da je uništi. Osvrtao se oko sebe misleći da je podvala. Podigao je fasciklu i rukom otresao prašinu. Otvorio je da pročita.

Uprava je morala da smanji broj zaposlenih zbog nedostatka sredstava. Kako je zvaničan stav Kontra-službe da u državi nema otpuštanja, niti nezaposlenosti, Uprava je isplanirala da u nameštenom procesu optuži jednu grupu radnika za sabotažu. Nekima je pretila smrtna kazna, a nekima doživotna robija. Time će se problem povoljno rešiti i za Upravu i za Kontra-službu.

Filip zadrhta i zatvori fasciklu. Ubacio je u svoj utovarivač i krenuo nazad.

– Spali te papire, jesi lud da to držiš kod sebe!
– Tomo, jesi li ti svestan šta oni hoće da urade?
– Ma jesam, druže, ali ti i ja nemamo ništa s tim. Neko će uvek biti žrtva za ove gore. Treba samo ostati čitav do kraja.
– Kakvog kraja? Šta pričaš? Kraja čega? Ništa ovde nema kraj osim nas!

Filip se vrteo u krug po sobi. Da prijavi Kontra-službi nije imalo smisla. Uprava ih finansira. Da pošalje kontra-dnevniku — neće to objaviti. Dok se osvrne, uhapsiće ga. Kako da pomogne tim nesrećnicima? Još jedno svoje sakrivanje nije mogao da podnese. Toma je sedeo s glavom u rukama i dlanovima cedio kosu unazad.

– Preteruješ, Filipe. Znaš i sam da ništa ne možeš da promeniš. Oni imaju sve, ti nemaš ništa.
– Ljudi moraju da znaju šta se dešava! Ko zna koliko puta se ovo dešavalo, a mi nismo znali!

Filip uze olovku i poče mahnito da piše po poleđinama onih papira. Zgrabio je sve listove i istrčao iz stana. Toma krenu dole za njim, ali Filip je otišao gore — na krov zgrade. Sa najviše tačke bacao je papire. Vetar ga je slušao i raznosio ih po terasama i prozorima, po trotoarima i crnom asfaltu.

I Kontra-služba ga je slušala. I brzo reagovala.

Iako njegove oči više nikada neće videti svetlost dana, u krvotoku je osetio toplinu slobode. Osetio je bliskost sa svim ljudima koji su nekad bili, i sa onima kojih više neće biti. Na licu mu se pojavio osmeh — prvi put u životu.