Prvo pismo

Ovo izgleda kao pismo upućeno studentima, čak im se obraćam na nekim mestima u drugom licu. Ali zapravo ovo pismo je više upućeno mojoj generaciji koja je sada na pola veka. Puno toga dolenapisanog je već rečeno u javnom prostoru. Mnogi rečitiji i pametniji ljudi su ovih dana podelili svoje misli s nama na ovu temu, pa mi se činilo suvišnim da i ja dodajem svoje. Ali morao sam. Ipak svako zrno u pogači ima svoje mesto, iako liči jedno na drugo. Svako zrno doprinese po malo.

Spavao je narod u političkom hipnotičkom snu decenijama. Tokom tog sna upijao je podsvesno priče da su svi isti. I da će posle Velikog Brata doći drugi Veliki Brat. Da je svaka promena vlasti besmislena. Da se ne vredi opirati tiraniji jer je alternativa uvek druga tiranija. Kurta-Murta priče. Da je politika prljava rabota, i da se u nju upušta samo onaj koji želi da se okoristi, neko ko je zlikovac. Apatija. Nek ostane naš Veliki Brat, njega barem znamo. Bolje on nego neki nepoznati Veliki Brat. Ta uspavanost i apatija su najlakši psihološki odgovor na pritisak tiranije. Ignorisanje stvarnosti. Jedni čine tako, a drugi se poistovećuju sa agresorom. A i to je lakše nego priznati da meni ili mom bližnjem nije dobro, ili da sistem nije pravedan i da nešto mora da se učini.

Rezutat ovakve višedecenijske hipnotičke propagande je poznat. Politika je prljava. Vlast je prljava. Opozicija je prljava. Udruženja su prljava. Sve organizacije su prljave. Svi su prljavi. Ne veruj nikome. Svi hoće da te iskoriste, potkradu, da ti daju lažna obećenja. Bolje gledaj svoja posla, ćuti, budi tih i ispod radara. Budi individua, imaš svoja četiri zida i mani se zajednice. Mnogi navode svoja gorka iskustva kada su se borili za pravdu i bivali izigrani. I od tada ne žele da učestvuju u promenama jer, kako im iskustvo govori, sve je laž. Iza svake dobre namere leži skrivena obmana. Već su se opekli.

Onda se dese studenti. Buđenje! Oslobađanje od strahova. Radost, suze, sreća, sloboda. Udah svežeg vazduha. Tron Velikog Brata se zaljuljao. Nada!

Narod se oslobađa od kulta ličnosti, i od potrebe i potrage za velikim vođom koji sve rešava. Konačno se budi svest da su zdrave institucije bitne. Da je svaki pojedinac koji radi u instituciji bitan. Da je integritet svake ličnosti ovog društva bitan. Počinje političko sazrevanje, potreba za istinskim društvenim vrednostima, za pravednim funkcionalnim sistemom.

Ali i dalje smo u pubertetu. Puna politička zrelost je daleko. Do nje nam još dugo treba hoditi. Još uvek mislimo da je politika prljava. Još uvek mislimo da je bolje da neko drugi sve to reši, neko ko će isprljati ruke umesto nas. Umesto nas, a i mimo politike ako je to moguće, da nam ne sruši stav da je apolitičnost jedini ispravan put. A sa kulta ličnosti i kulta velikog vođe prešli smo sada na kult kolektivne ličnosti: studenata – koji taj kultni status nisu ni tražili. I sada, opet čekamo da nam neko kaže šta dalje. Više to nije jedan lider ovoga ili onoga. Sad su to studenti. Čisti i nestranački. I nama je tako lakše. Neka njih, oni će. A oni nisu hteli to da postanu – kolektivna nestranačka ličnost koja se pojavljuje niotkuda i rešava stvar. Ali hteli – ne hteli, zaradili su status grupe sa najvećim legitimitetom u državi. Na njihovim leđima je sada veliki teret, a ta leđa su još uvek nejaka. Široka su svega 18 do 25 godina. Ta leđa su poštena, pravdoljubiva i nevina, i čeka ih dug put u otkrivanju tajni ličnog i društvenog života. Uhvatila su se u koštac ne samo sa tiranijom sistema, nego i sa decenijskom hipnozom ovog naroda koji više nikome ništa nije verovao. A zadobili su svo poverenje upravo tog istog naroda. To je blagoslov i prokletstvo istovremeno.

Deco, niste tražili za sebe ovakav položaj. Ali dobili ste ga. Sve oči su uprte u vas. Narod, koji je na vaš poziv tek jednom nogom iskoračio iz hipnoze, još uvek dezorijentisan, samo čeka na vaš mig. A vi ste samo hteli institucije koje rade svoj posao, nije vas zanimala promena vlasti, barem ne deklarativno, ne direktno. Ostali ste čisti i ogradili ste se od svega što bi moglo da vas kompromituje i tu je klica vaše snage i veličine. Ali ako i dalje nastavimo, i vi i mi, da se ograđujemo od svakog ko se organizovao u neka udruženja, pokrete, opozicione stranke, u bilo šta što ima političku konotaciju a ima nameru da menja ovaj sistem – ostaćemo u stanju hipnoze za vjek i vjekova. Učinićemo uslugu ovom sistemu, kojeg i vi i mi želimo da promenimo, da i dalje opstaje i da još više jača. Da zadrži za sebe ekskluzivno pravo bavljenja politikom odnosno bavljenja svim bitnim društvenim stvarima. Spavaćemo u matriksu misleći da smo ostali čisti i nedodirnuti prljavštinom politike, dok nam mašinerija isisava poslednje tragove slobode iz naših umova. Put u društvenu političku zrelost je dug, posebno posle dugog perioda izbegavanja da razumemo šta bi politika stvarno trebalo da bude. Početak takvog puta mora biti obeležen prihvatanjem činjenice da biti društveno biće znači biti i političko biće. Da se časnim namerama vrati njihov dostojanstveni naziv.

Kakav narod, takva vlast. Kakav narod, takva i opozicija. Ako želimo da institucije rade svoj posao, mi nemamo drugog načina do da podržimo našu jedinu preostalu instituciju koja može politički da artikuliše volju velikog dela naroda – opoziciju. Sve ostale institucije su zarobljene. Sve ostale institucije su mašinerija. A kao što reče neko, ovo nam je jedina opozicija, mi bolju nemamo! Politički kljakava i nemušta, ali je naša. I mi smo politički kljakavi i nemušti. Jesmo li u decembru 2023. glasali za nju, barem svi oni koji nisu podržavali ovaj sistem i koji nisu bili potpuno hipnotisani mantrom da su svi isti? Jesmo li joj dali legitimitet? Jesmo. I otkuda sada to silno ograđivanje (nas starijih) od opozicije, kada smo se ne tako davno nadali da ćemo uspeti izborom nje takve kakva je da promenimo sistem? Nismo uspeli. Razočarali smo se? Nije samo ona kriva što nije uspela. Krivi smo i mi, jer smo spavali, jer smo gutali podvale, podmetanja i poraze kao pilule za spavanje i budili se sutradan kao da se ništa nije desilo. Mi smo iznedrili opoziciju, kao što smo iznedrili i vlast. Sve je to iz ovog naroda poteklo. Svi su oni naše i lice i naličje. Nema tu nikog trećeg. A onaj koji sebe smatra savršenim, i želi na savršen način da promeni sistem, neka prvi baci kamen na opoziciju i neka se svojim delima dokaže. Ovo nije vreme kada se traži perfekcionizam ili ideološki smer. Ovo je vreme opstanka. Mi smo davljenici, a opozicija je slamka. Nema tu ničeg uzvišenog ni revolucionarnog. To je očaj u kome se skupljaju poslednje mrvice sa stola za poslednji zalogaj pred poslednji kilometar. Ako ne uzmemo te mrvice sa stola, nećemo imati snage da pređemo put do cilja. Pašćemo, i pašće mrak.

Deco, nemojte biti taj „savršeni“ koji se gnuša grešnika. Nemojte prati ruke od svake političke pojave u ovom društvu. Nemojte stvarati „cancel culture“. Nemojte se zatvarati u samodovoljan sistem. Nemojte da vaši performansi postanu svrha sami sebi koliko god da su fantastični. Jer dok se okrenete dva put, nas više biti neće. Neće više imati ko da pravi kiflice i grli na ulici. Neće imati ko da štrajkuje na vaš poziv. Ovaj sistem će samleti sve što mu ne treba. Ni vi mu ne trebate jer mu niste poslušni. Vi ste sada postali svetionik ovog naroda, želeli vi to ili ne. Postali ste roditelji svojim roditeljima, što nimalo nije zahvalno. I od vas mnogi očekuju znak šta je ispravno a šta nije u ovoj borbi za slobodu. Ako podržite najširi mogući udruženi front svih faktora – opozicije, udruženja, pokreta, strukovnih grupa – u institucionalnoj borbi za jedini miran način izlaska iz ovog stanja, a što je formiranje prelazne vlade, odnosno ekspertske, ili kako se već naziva – onda će i narod pogurati i zapeti da se to i ostvari. Imaće cilj, viziju, i to će ljudima dati volju i snagu. Ako vi to ne podržite, narod će odbaciti taj predlog, i vratiti se nazad u pepeo izogrele nade.

Neki kažu da vi sami treba da vodite državu i da bi samo vama dali glas na nekim izborima, i samo vas žele da vide u parlamentu. To jeste pohvalno što ste zalužili tako veliko poverenje. Ali o realnosti takve utopije ne vredi raspravljati, a i sami ste rekli da to nije vaša namera, barem ne dok ne završite fakultete.

Zborovi su divna ideja, bude ljude, aktiviraju nas, daju nam nadu. No put od zbora do institucija je takođe dugačak. To je političko sazrevanje, i tim putem treba nastaviti ako želimo da postanemo zdravo društvo, gde svako oseća da je deo zajednice, da može da doprinese i gde dizanje glasa protiv nepravde neće biti sankcionisano. Ali vremena sada nema da bismo čekali da se sve te faze zaokruže. Budemo li čekali, vreli pustinjski vetar će spaliti tek iznikle mladice.

Drugo pismo

Šta dalje? Vapaj ogromnog broja ljudi koji podržavaju proteste ili učestvuju u protestima, a čije se snage već iscrpljuju. Taj vapaj je usmeren ka studentima jer ih narod i dalje vidi kao jedino čisto lice na društvenoj sceni i od njih očekuje odgovor, izlaz i spas. Još uvek smo u političkim pelenama kao narod i čekamo da nam se serviraju gotova rešenja. Još uvek smo u nekoj fazi hipnoze i teško nam je da mislimo svojom glavom. Svalili smo na našu decu preterano breme najkrupnijih odluka u životu, ne pojedinca, već cele nacije. A kako će oni odlučiti?

Mislim da su deca – kad kažem deca mislim na studente – potcenila svog neprijatelja. Oni ga jesu nadmudrili u startu i pokazali nama starijima šta je suština rešenja problema: nisi nadležan i hoćemo institucije koje rade. To je tako jednostavan i efikasan recept da smo se lupili po čelu i konstatovali kako je to genijalno, kako se mi toga nismo setili svih ovih 13, 30, 50 godina. Ali posle takvog nadmudrivanja, protivnik je počeo da se konsoliduje. Naša deca su porasla u njegovom ekosistemu, i koliko god imali interneta, teško da mogu da formiraju perspektivu koja može da nadiđe monstruozne sposobnosti Saurona. Teško bez iskustva. A iskustvo ide sa godinama. Iskustvo se ne stiče pribavljanjem informacija, vrednim učenjem, analizama. Za iskustvo je potrebno vreme. Potrebne su godine. Potrebna je starost.

Starost Srbije je već dala svoje srce i dušu studentima. Isplakala je svoju bogatu i napaćenu dušu na njihova pleća. I život bi dala za njih, sigurno. A dala bi i svoj glas, neki savet, neku reč. Jer Starost Srbije je svašta videla i doživela u svom životu. Videla je stvari koje drugi ljudi ne bi mogli ni zamisliti, što bi rekao Roj Beti.

Ali deca se ograđuju od nas, naših razmišljanja, naših akcija, predloga. Šta god da smo to „mi“, bilo roditelji, bilo aktivisti, bilo stranka, bilo udruženje, bilo prestavnici struke. Ograđuju se, jer kako se kaže, mi smo imali našu priliku i nismo je dobro iskoristili. Dakle, mi ne znamo kako treba. I sve što se vidi u javnom prostoru van studentskih akcija, dobija etiketu uzaludnog, nepotrebnog, nesposobnog, čak štetočinskog i pokvarenog. Dobija etiketu „svi su oni isti“. Svi oni hoće da „iskoriste studente“.

Mislimo da smo otporni na spinove Saurona, da proziremo svaku njegovu laž, i da medijski kreirana stvarnost koja se formira već decenijama nama neće pomutiti razum. Jer mi ne gledamo njegove medije, a kad nam nešto od toga procuri u naš štićeni prostor, mi to lako proziremo i ljutimo se što neko misli da se u takvo nešto može poverovati. Ipak nije tako. Ipak su podsvesni mehanizmi toliko jaki da na hiljadu puta izrečenu laž, na hiljadu puta ispričanu priču, mi postajemo ranjivi. „Svi su oni isti“ ušla je u sve pore ovog društva, da se to čak može podrazumevati kao polazna tačka prosečnog stanovnika koji krene da razmišlja o političkoj situaciji u zemlji. Kritičko mišljenje, komparativne analize društava i istorijski i geografski, dublje razumevanje društvenog uređenja – samo su misaone imenice. U praksi su rezervisane za zanemarene institute i par posvećenih ljudi koje će ostali nazivati zaluđenicima. Nije se tome čuditi, u zemlji u kojoj u proseku svaka kuća ima više TV kanala nego knjiga na policama. Etiketu „svi su oni isti“ donekle smo zaslužili našom nebrigom, ali dobrim delom je ona utisnuta u nas užarenim žigom koji se otelotvorio dugogodišnjim uništavanjem prosvete i obrazovanja, zanemarivanjem kulture, obesmišljavanjem osnovnih humanističkih principa i ruganjem svakoj vrlini. To je delo Saurona, koji nije ovde od juče. To je delo kome je on posvetio ceo svoj život i celo svoje nebiće.

Studenti su postigli nemoguće. Ujedinili su kokardu i petokraku, Čačak i Užice, desne i leve, centar i periferiju, stare i mlade, sveukupno šarenilo koje hoda ovom zemljom. Širina kojom su nastupili pokazala je ljudima da samo zajednička borba svih nas ima izgleda protiv ovakvog režima. Otuda i tako masovan odziv na taj zov – nema podela, nema svađe, svi smo kao jedna porodica. I to nije samo fraza. To je svako mogao da iskusi na velikim skupovima u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Beogradu. Da vidi kako mu je porodica ogromna i da izgrli braću i sestre koje čak i prvi put vidi. Da oseti kako su ljubav i sloga veliki.

Međutim, permanentno ograđivanje od nas starijih i svih naših oblika društvenog delovanja, postaje već zabrinjavajuće. U redu je bilo u ranijim fazama, kada je to ograđivanje bilo neophodno da se dokaže i pokaže autentičnost studentskog protesta, nezavisnost njihovog mišljenja, pravičnost njihovih zahteva i čiste namere. Ali sada kada je očigledno da ovaj režim neće ispuniti njihove zahteve i da je besmisleno prozivati i čekati odgovornost pojedinaca u imenovanim institucijama, jer oni odgovornost definitivno nemaju i na tome počiva ovaj sistem, to ograđivanje počinje da liči na samodovoljnost, na ukazivanje da smo mi stariji nepotrebni.

Mada, javio se glas koji poziva sav narod! Ah, olakšanje, ipak nismo ostavljeni i zanemareni. Studenti nas zovu – svi u zborove, vratimo demokratiju u ruke narodu! I narod viče ‘ura!’ i hrli u zborove. Okupljamo se širom zemlje. Megafoni, instagrami i zastave.

Sauron gleda.

Otkud sad zborovi? Gde se denuše studentski zahtevi? Kao da su pali na drugo mesto po bitnosti. Šta sad radimo? Istrajavamo do ispunjenja studentskih zahteva, ili menjamo sistem? Zar nisu studenti rekli da oni ne traže smenu vlasti već institucije koje rade? Ali oni bi ipak da prave promenu sistema. Može li sistem da se promeni, a da vlast ostane nepromenjena? O, da! Itekako može. Pogledajete Srbiju u proteklih 13 godina i probajte da imenujete sistem. Mislim da je svake godine bio drugačiji. To je neprekidna metamorfoza iluzija, konglomerat svih oblika društvenog uređenja, ekonomskih politika i vladavine.

Prva asocijacija zabrinutih glasova u vezi zbora bila je Ljotić. Uh! Pa nije valjda da ćemo sada ići tim putem? Krajnja desnica, fašizam, ludilo! Ipak, razvejane su te sumnje, i pokazano je da ovi zborovi nemaju veze sa Ljotićem, nego da imaju ustavom definisanu ulogu i da narod ima pravo da se okuplja u zborove i uzme sudbinu u svoje ruke. Dobro je. Opet olakšanje i radost.

Šta radimo na zborovima? Rešavamo svoje lokalne probleme. Svaka mesna zajednica može da utiče na aktivnosti u njenim okvirima. Šta možemo još? Da proveravamo kako mesne zajednice troše pare iz opštinskih budžeta. Odlično! Šta još, možemo li da promenimo vlast? Možemo, tako što ćemo istrajavati na zakonskim principima u svakoj mesnoj zajednici i to će se proširiti na celo društvo i na državu i više neće biti lopova na vlasti nigde jer će narod sve da prati i posmatra. A koliko nam treba vremena da se ta lepa navika i ustrojstvo raširi do državnog nivoa, da pređemo iz jednog sistema u drugi? Pa, oko 20-30 godina.

Sauron gleda.

Kako radi zbor? Neka grupa ljudi se skupi, sabere neke teme, formira neke tačke o kojima treba da se donese odluka i onda se pred narodom na zboru to stavi na glasanje. Šta je tu demokratski? Pa to što svi mogu da glasaju kako hoće i biće onako kako većina glasa. A na sledećem zboru? Na sledećem zboru se okupi neka druga ekipa i oni postave teme za glasanje, i narod glasa. A šta se radi sa izglasanim tačkama? One se podnose organima lokalne izvršne vlasti da ih pročitaju i da nešto urade po tom pitanju. A ako su zahtevi da se smeni lokalna vlast, da li će lokalna vlast sebe da smeni sa vlasti jer je zbor tako izglasao? Neće. Da li će republička vlast sebe da smeni zato što su to svi zborovi izglasali? Neće. Zašto neće, kad to većina hoće i to na zborovima izglasava? Zato što za smenu vlasti treba izaći na izbore, a ne na zborove. Tako kaže Ustav.

Sauron gleda.

Ko određuje ekipe koje će se pojaviti na zborovima i postavljati teme? Niko, svako može slobodno da dođe, da se udruži i da predlaže. Mogu li ekipe imati skrivene namere? Mogu, ali narod će ih prozreti i oni neće moći ništa loše da urade. Sve će biti pod kontrolom naroda.

Sauron se smeje.

Na šta liči ova ideja zborova i direktne demokratije? Na diktaturu proletarijata, komunističku utopiju, gde radnička klasa ostvaruje demokratsku vlast sa ciljem prelaska iz kapitalističkog društva u besklasno društvo. Da li je ova ideja politički obojena? Naravno, to je prava politička ideja. Koja je to ideologija koja zagovara ovakvo društveno uređenje? Komunizam. Koje organizacije zagovaraju ovakvo društveno uređenje? Uglavnom ekstremno levičarske partije. Kakvo je naše iskustvo sa ovakvim društvenim uređenjem? Pa, komunistička partija je preuzela vlast posle rata, a imali smo 1944/45 i preke sudove u Jugoslaviji kojima su eliminisani neprijatelji društva. Da li je radnička klasa tada ostvarila demokratsku vlast i koliko je trajala? Jeste, trajala je dva minuta. Šta se desilo? Od diktature proletarijata ostala je samo diktatatura, partija je preuzela sve.

Sauron zadovoljno trlja ruke.

Odakle našim studentima ovakva ideja o zborovima, prilično komunistička, kao krajnjem rešenju za izlazak iz ove sadašnje krize? Zar se nisu oni ograđivali od svih stranaka i partija, aktivista, udruženja, opozicije? Zar nisu svojom čistotom ujedinili levicu i desnicu, Rusofile i Eurofile, lokalpatriote i globaliste, narodnjake i pankere, brda i doline? Zar nisu kao novi Solunci obišli celu Srbiju i podigli na noge svako čestito čeljade što ih je izgrlilo i izljubilo, bez obzira na ideologije i politička ubeđenja? Pa, možda se rodila ideja među njima, možda su sami zaključili da su zborovi najbolje rešenje. Čekaj, sami su iznedrili tu prevaziđenu levičarsku ideju direktne demokratije? Kako kad među njima ima i onih koji su i na desnoj strani spektra, i u centru, kad su zapravo potpuno različiti među sobom u političkom smislu? Kako kad su istupili sa svojim studentskim zahtevima jedinstveno, upravo iznad svih svojih političkih razlika? Kako kad je to izdizanje iznad njihovih različitih političkih orijentacija upravo ostvarilo ovo buđenje naroda kojim su zadivili čitav svet? Ima li među ovom vidljivom opozicijom, koja je prešla cenzus na prethodnim izborima, nekih takvih stranaka, izrazito levih? Nema. Levih ima, ali izrazito levih nema. A ima li uopšte u Srbiji partija i organizacija tog tipa? Pa, ima ih nekoliko. Sada se ističu Partija radikalne levice (PRL) i Anarhosindikalistička inicijativa (ASI). Ko su oni? Pa, ASI se bore da unište državu kao okvir hijerarhijskog društvenog uređenja, oni su protiv izlaska na izbore, žele da stvore samoupravno komunističko društvo, odnosno anarhiju. PRL su deklarativno levica, zalažu se za vrednosti internacionale, imaju aktiviste i među studentima Beograda i Novog Sada, ali neke druge levičarske organizacije im zameraju na nedoslednosti i mimikriji, odnosno, da je upitno da li su oni zaista radnička partija i da li su zaista suprotstavljeni kapitalizmu. U tom kontekstu im se zamera da zloupotrebljavaju socijalističke ideje zarad ličnih karijera partijskog rukovodstva i da idu niz dlaku kapitalizmu. Oni otvoreno podržavaju zborove i elaboriraju razloge „za“. Hm, mislili smo da je to samo teorijska priča, internet prepucavanje i salonski anarhizam, ali izgleda da se to stvarno dešava među raznim studentskim i drugim grupama. Ima li tu nešto iz naše svakodnevice? Da, njihovi predstavnici imaju podkast na YouTube i kroz te razgovore mogu se čuti njihova mišljenja i stavovi o raznim društveno-političkim zbivanjima i fenomenima. Može li se nešto izdvojiti od svega toga? Pa, može se na primer čuti njihov stav da je Zoran Đinđić bio jedna od najmračnijih figura u srpskoj istoriji, i da su autori podkasta maltene zlurado konstatovali kako je Đinđić zadobio metak. A da li znamo još nekog ko se radovao njegovoj smrti? Pa…

Sauron otvori šampanjac i ode da formira Pokret za radničku klasu, dok gasi slobodne medije i uvećava svoju privatnu svojinu.

Kako se studenti nisu ogradili i od ovakvih partija i organizacija, kao što su se do sada ogradili od ostalih? Pa, možda su neki studenti simpatizeri ovih ideja o zborovima plasirali to među studente tako da oni nisu ni primetili odakle zapravo proističu takve ideje. Utopija besklasnog društva, politika direktne demokratije bez stranaka, zapravo je antipolitična. Takvo utopijsko drušvo bez stranaka i partija u praksi završi kao jednopartijsko društvo, gde sva vlast i moć pripada jednoj partiji. Gde od diktature proletarijata ostane samo diktatura. A mi već sada imamo maltene jednopartijsku privatnu državu. Mutanta komunističkog hiperkapitalizma.

Sauron se pope na tron i zapeva pesmu pobede nad obojenom revolucijom, dok sužnji na zborovima rešavaju lokalne probleme vodovoda i kanalizacije.

‘Građanin’ se zagleda u ogromno lice. Četrdeset godna mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocuriše dve suze s mirisom džina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Zavoleo je ‘Saurona’. (Orvel, 1984)

***

Da ovaj Sauronov pir ne postane stvarnost, potrebno je da mladost prihvati starost, da pamet sasluša iskustvo. Da studenti poslušaju one koji ih otvoreno podržavaju sve ovo vreme. Da pogledaju na stanje svojih podržavalaca, koji već uveliko klecaju pod represijom Saurona. Da vide stradanje prosvetnih radnika i profesora koji su već toliko izmučeni i pod pritiscima da su počeli međusobno da se svađaju i otuđuju, da napuštaju jedni druge i svu borbu koja je se plela oko podrške studentima. Sauron, nasiljem svojim neprekidnim kontinuiranim obraćanjima narodu, kao magijom utiče na svest svih nas i ubacuje seme razdora i među onima koji bejahu nerazdvojni do ovog trenutka. Svađe i razdori se povećavaju među kolegama, rodbinom, roditeljima i decom. Od takvog psihološkog rata ne postoji druge odbrane nego jedan jedinstveni front svih aktera koji se zalažu za demokratsku uređenu državu.

Podržavaoci studenata moraju da shvate da je neophodna politička zrelost svih nas, i starih i mladih. Da su apolitičnost i antipolitičnost jedna zamka sistema koja služi da apsorbuje i neutrališe svu podignutu energiju ovog naroda. Da mantra „svi su isti“ vodi samo jednom cilju, a to je status quo. Mnogo buke ni oko čega. Sva ta energija će biti izgubljena poput suza na kiši.

Potrebno je, i to već u narednim minutima, da sve opozicione stranke zaborave na svoje brendove. Da u narednom periodu ni jednom više ne čujemo ono „mi iz zalažemo se za jedinstvo i bla bla“. Svaka ta rečenica gde se sadrže reči „mi iz “ implicitno upućuje prekor ostalim strankama da nisu tako pametne kao oni što je izgovaraju. To mora da prestane odmah. To je znak podele, a ne jedinstva. To je znak stremljenja sopstvenim ciljevima, a ne opštenarodnom dobru. Mogu samo da kažu „opozicija“, i nek zaborave na imena svojih stranaka sve dok ne prođu prvi fer izbori u Srbiji. I svakako da prestanu da kalkulišu svoje poteze ulagujući se ili studentima, ili delu javnosti, tražeći dlaku u jajetu. Tvrdoglavost i isključivost nikad nisu doveli do jedinstva koje nam je sada preko potrebno. To sve odlaže vreme i rasipa energiju, a i jedno i drugo nam već dobrano curi iz ruku.

Ko to tamo buši

Backstage studentske i narodne pobune

Kukavičja jaja

Već više od pet meseci studenti i građani istrajavaju na ulicama gradova širom Srbije, zahtevajući pravdu zbog tragedije izazvane padom nadstrešnice. Njihovi zahtevi i dalje ostaju bez odgovora. Da li je režim sve to vreme sedeo skrštenih ruku, samo reagujući na pritiske? Nipošto. Jer ako nešto ume, ovaj režim ume da se bori za opstanak — beskrupulozno, uporno i sa zapanjujućom kreativnošću u zloupotrebi moći.

Represija režima poprima sve otvoreniju i intenzivniju formu, a sastav nove vlade to samo potvrđuje. Na udaru su prosveta, posebno univerziteti, ali i deo sudske vlasti koji pokušava da radi po zakonu. I pored toga, studenti sprovode akcije u različitim gradovima, ujedinjuju narod koji je decenijama bio podeljen propagandom ovog režima i njegovih preteča.

Postavlja se pitanje: Da li vlast napada samo sa jedne strane, odozgo, koristeći poluge moći? Da li postoji samo ova vidljiva represija, koja, paradoksalno, osnažuje i studente, i univerzitete, i narod, podstičući ih da istraju i pruže još veći otpor?

Da li vlast koristi i druge metode da osujeti proteste i uguši bunt? Postoje li tehnike koje, dok ostaju daleko od očiju javnosti, svojim javnim delovanjem ostavljaju utisak da su deo široko rasprostranjenog studentskog i narodnog otpora?

Pored očigledne imitacije demokratije i populističke mimikrije, pribegava li ovaj režim i ideološkoj mimikriji? Da li vlast podmeće kukavičja jaja? Ako da, gde ih podmeće?

Studenti sada uživaju najveći ugled i poštovanje među narodom, a režim je toga svestan. Direktna primena brutalne sile protiv njih ne bi donela željeni rezultat – to bi se vratilo kao bumerang. Zato decenijska mantra „svi su isti, opozicija i NVO su lopovi i plaćenici“ i dalje igra ključnu ulogu.

Kada se studenti ograđuju od svih javnih aktera društveno-političkog života, svesno ili nesvesno slede ovu mantru. Ovim stavom otežavaju političku artikulaciju pobune i usporavaju mogućnost mirnog rešenja krize.

Skretanjem fokusa studenata sa političkog rešenja, režim efektivno sklanja i fokus naroda – koji bespogovorno prati studente – sa političkog fronta. Za režim, to je dovoljno da dobije na vremenu, da se stabilizuje i da prestane da se ljulja.

Još bolja solucija za režim bila bi da narod nikako ne postigne saglasnost oko političkog rešenja. Kako podeliti narod koji se, kao nikad do sada, ujedinio oko studenata i dao im podršku? Jedini način je – podelom samih studenata.

Već je očigledno na objavama raznih fakulteta u blokadi da postoje dve struje: jedna koja se protivi bilo kakvoj ekspertskoj ili prelaznoj vladi, i druga koja je za to. Da je sreće da druga struja nadglasa prvu, situacija bi bila jednostavnija. Međutim, problem leži u tome što su obe struje zadojene istom mantrom: „svi su isti“, odnosno da ni sa političarima opozicije, ni sa vlasti, ni sa organizacijama i pokretima – ne treba imati posla. Koju god studentsku struju da pogledate, obe su antipolitičke.

Ovo je dvostruka zamka: ako slučajno nadvlada struja koja se zalaže za ekspertsku prelaznu vladu, režimu će biti korisno da ta struja završi u stranputici antipolitike, tražeći anđela među ekspertima koji nemaju političko iskustvo. S druge strane, ako prevagne struja koja je protiv bilo kakve prelazne vlade, završiće u stranputici brojnih zborova, sa maksimalnim dometom rešavanja lokalnih problema na nivou mesnih zajednica.

U međuvremenu, dok se studenti ne odluče, narod će se podeliti između dve uzaludne opcije, ignorišući i opoziciju i organizacije koje se već godinama suprotstavljaju režimu. I tu neće biti mesta za najširi konsenzus ujedinjenja protiv režima.

Režim pravi autogolove, i na momente to postaje zabavno gledati i komentarisati, što čak uliva nadu da njegovi predstavnici nisu sposobni da dugo opstanu na vlasti. Međutim, to što se vidi je samo površina – maska koju režim može bez problema žrtvovati, dok iza scene priprema mnogo opasnije strategije.

Naše intenzivno bavljenje njegovim autogolovima skreće fokus sa onoga što je zaista važno: borba protiv korumpiranog mafijaškog režima. Brojni ljudi na vlasti, koje mi vidimo, nisu stožer tog režima. Oni su samo vrh ledenog brega, postavljeni da galame, prave cirkus, izluđuju narod nesuvislim izjavama, provociraju, demonstriraju nenadležnu nadležnost, skreću pažnju na nebitno i izlažu se blamaži – sve to s ciljem da mnogo veći i opasniji deo režima ostane potpuno nevidljiv.

Atomski s leva

Uz ograđivanje od svih političkih organizacija od samog starta, antipolitički stav studentskih protesta postao je očigledan onog trenutka kada su plenumi fakulteta proglasili zborove jednim od ključnih sredstava za ostvarenje studentskih zahteva i promenu sistema (vlast se, pritom, uopšte ne pominje). Odbacivanjem opozicije i drugih političkih aktera iz svoje jednačine, ovo rešenje naišlo je na veoma dobar prijem među narodom, jer je u suštini populističko: „narod upravlja svojom zemljom neposredno… bez izabranih predstavnika“, kako je to objašnjeno u „Pismu narodu Srbije“ studenata u blokadi beogradskih visokoškolskih ustanova, 9. marta.

Poziv na direktnu demokratiju, bez stranaka, studenti su opravdali Ustavom Srbije koji dopušta elemente direktne demokratije: referendum i narodnu inicijativu. Narodna inicijativa može predlagati donošenje ili izmene zakona, a Skupština je obavezna da to razmotri, ali ne i da usvoji. To je najviši domet narodne inicijative.

Srbija je po Ustavu predstavnička demokratija, i unutar ustavnih okvira promena vladajućeg režima nije moguća bez predstavnika, a to su političke stranke. Osim ako narodna inicijativa ne podnese predlog promene Ustava, ali ni tada nije garantovano da će do promene doći, jer je to veoma teško izvodljivo. Sa druge strane, studenti su jasno kazali da su za poštovanje postojećeg Ustava i nijednom nisu spomenuli njegovu promenu.

Stoga, promena vlasti putem narodne inicijative, odnosno zborovima, kako je to skraćeno nazvano, nije moguća. Postoje druge mogućnosti političkog pritiska putem narodne inicijative, ali svedoci smo da je nakon više od pet meseci različitih pritisaka vlast jasno pokazala da neće prihvatiti inicijativu koja ima ogromnu podršku javnosti – ispunjenje studentskih zahteva.

Insistiranje da zborovi i plenumi postanu narodna inicijativa, odnosno da se direktna demokratija proklamuje kao jedino rešenje za ispunjenje studentskih zahteva, uprkos tome što se pokazalo neefikasnim do sada, ukazuje na to da je širenje metodologije direktne demokratije važnije od samih studentskih zahteva. Drugim rečima, promovisanje političkog sistema direktne demokratije unutar ekstremnih levičarskih ideologija postaje pravi cilj, a ne ostvarenje studentskih zahteva, niti promena vlasti (putem fer izbora) koja je već jasno pokazala da neće da ih ispuni.

Utopija direktne demokratije ostaje upravo to – utopija. Istorija je pokazala da implementacija ovog sistema vodi u diktaturu jedne partije ili povlašćene grupe ljudi. Posmatrajući dinamične oblike koje poslednjih meseci poprima vladajući režim, deluje kao da on uopšte nije daleko od modela diktature, bilo da je to diktatura partije, pokreta ili bilo koje druge povlašćene grupe.

Igrajući decenijama na kartu desnice, s kojom ga narod prepoznaje, režim sada dodaje strategiju napada s leva, gde ga mnogi neće prepoznati. U suštini, na ovim prostorima već dugi niz godina ne postoji nikakva istinska ideologija – reč je samo o praktičnoj (zlo)upotrebi određenih ideoloških okvira. Razlika između ekstremne desnice i ekstremne levice ovde bi bila samo u tome da li se unutar njih pojavljuje klerikalizam ili ne. Diktatura je zajednički imenilac koji ih spaja.

Ideološku potporu zborovima i direktnoj demokratiji, iz krajnje pragmatičnih razloga, pružaju ekstremna leva struja i anarhisti. Upadljivo je podudaranje programa i stavova Partije Radikalne Levice (PRL) i Anarhosindikalističke inicijative (ASI) sa stavovima koje ističu plenumi pojedinih fakulteta, posebno onih koji su odlučno protiv formiranja ekspertske ili prelazne vlade. Iako PRL i ASI uporno tvrde da nisu preuzeli studentski protest, niti da su povezani sa režimom, ta gotovo simetrična podudarnost njihove „ideologije bez ideologije“ sa plenumski formulisanim zahtevima teško da može biti puka slučajnost.

Studenti ovih plenuma nisu se ogradili od ove dve organizacije, od kojih dobijaju javnu podršku. S druge strane, stalno se ograđuju od stranaka i organizacija koje imaju daleko veći legitimitet, a koje se zalažu za političku artikulaciju opšte pobune i pronalaženje rešenja unutar ustavnih okvira – organizacija koje takođe podržavaju studente u blokadi.

Kratko rečeno, programski ciljevi PRL i ASI jesu besklasno društvo, bez stranaka i privatne svojine, u kojem radnička klasa upravlja društvom. Takav cilj nije ostvariv u okviru važećeg Ustava Srbije. A još važnije, da li je to ono što građani ove zemlje zaista žele: diktaturu proletarijata, komunizam? Da li su svesni da podrška ovoj „antipolitičkoj“ ideologiji vodi ka takvom političkom cilju? Svaka sličnost sa epizodom „The Waldo Moment“ iz serije Black Mirror nije slučajna.

Vukovi u jagnjećoj koži

Dok su studenti, zajedno sa velikim delom domaće i evropske javnosti, ponosno pratili vožnju svojih kolega biciklista na putu do Strazbura, predstavnik ranije pomenute organizacije Anarhosindikalističke inicijative, Ratibor Trivunac, pozvan je u Savet Evrope (kako sam kaže u svom tvitu, „sticajem bizarnih okolnosti“) da iznese svoje mišljenje o aktuelnim protestima u Srbiji.

Objašnjavajući kako su se u Srbiji podigli i narod i studenti u borbi protiv zapadnog imperijalizma, uz anti-NATO proteste, Trivunac je optužio vlast da aktivno podržava NATO, a potom je naglasio da je parlamentarizam u Srbiji mrtav – i to kako zahvaljujući vlasti, tako i opoziciji. Iz tih razloga, kako je rekao, studenti su se okrenuli organizacionim formama direktne demokratije: plenumi i zborovi.

Trivunac je dalje označio sve opozicione partije i organizacije, sve nevladine organizacije i medije u Srbiji kao imperijalističke, što znači da ih je, prema njegovoj nomenklaturi, izjednačio sa vladajućim režimom. Zbog toga studenti ne dozvoljavaju da te „imperijalističke“ organizacije preotmu protest, uspešno se opirući njihovom uticaju. Na kraju svog izlaganja, Trivunac je izjavio da „liberalni lobisti iz Srbije“ pokušavaju da uključe Savet Evrope u zbivanja u Srbiji, i uputio Savetu jasnu poruku: „Evropo, nemoj da se mešaš!“ – što nije samo opomena Savetu, već i iskazivanje odbacivanja međunarodne političke podrške.

Studente koji su biciklima putovali do Strazbura ne pominju ni Partija Radikalne Levice, ni Anarhosindikalistička inicijativa, niti plenumi fakulteta koji se zalažu za direktnu demokratiju i vide zborove kao jedino rešenje političke krize. Ovi plenumi se, uostalom, izričito ograđuju od svih političkih aktera u Srbiji, osim od PRL i ASI.

U nastojanju da steknu poverenje naroda i povećaju svoju vidljivost, PRL i ASI su poslednjih godina postale društveno aktivne, preduzimajući inicijative u vrlo osetljivim i problematičnim oblastima. Njihove akcije imaju za cilj pomoć ugroženim građanima koje je ovaj režim doveo na rub egzistencije. Pod okriljem PRL formiran je kolektiv Združena akcija „Krov nad glavom“, koji okuplja ljude u borbi za pravo na dom, protiv dužničkog ropstva, izvršiteljske pljačke i bezakonja. Anarhosindikalisti su započeli sličnu inicijativu, osnivajući „Solidarnu kuhinju“, nezavisni kolektiv koji obezbeđuje hranu i druge oblike pomoći siromašnima. „Krov nad glavom“ i „Solidarna kuhinja“ zajedno organizuju akcije pozivajući građane na solidarnost i podršku za oba kolektiva.

Ovaj brižan i inkluzivan pristup ugroženim grupama građana deluje više kao alibi nego kao autentična solidarnost — naročito kada znamo ko su stvarni inicijatori tih akcija. Dovoljno je pogledati nekoliko epizoda podkasta pod nazivom „Osmatračnica“ na YouTube-u, koga vode upravo (ne)formalni predstavnici PRL i ASI, Ivan Zlatić i Ratibor Trivunac. Njihovi razgovori su otvoreni, direktni, i bez trunke uvijanja. Etiketiraju svakog ko nije u skladu sa njihovim svetonazorom, a to su, u suštini, svi segmenti društva osim radničke klase i studenata. Svi ostali — od „malograđanske opozicije“ do „fašista“, „trulih liberala“ i „nacista“ — bivaju etiketirani i otpisani. Sve pod krinkom „progresivnog“ diskursa. No, ono što u stvari gledamo jeste brutalni politički šovinizam, ogoljen prezir prema svakoj drugačijoj opciji. Njihovo idealno društvo bilo bi zapravo pravo totalitarno društvo. I to – istočnog tipa.

Kod PRL-a i ASI-ja nema mesta za kritiku istočnog kapitalizma. Kineski, ruski, arapski i drugi „bratski“ investitori ne izazivaju ni trunku negodovanja. Sve kritike su rezervisane isključivo za Zapad. Rasprodaja Srbije i njenih prirodnih bogatstava kineskim kompanijama? Ništa sporno. Isto kao što to nije sporno ni za vladajući režim.

Kao što vlast vešto balansira između Istoka i Zapada, tako i PRL i ASI igraju dvostruku igru: napadaju samo „zapadni“ deo vlasti, podržavajući studente i narod u njihovoj plenumskoj i zboraškoj borbi protiv liberalnog buržoaskog sistema, dok svesno ignorišu „istočne“ delove vlasti i njihove projekte sa kineskim i drugim istočnim i bliskoistočnim partnerima. Protiv Rio Tinta i iskopavanja litijuma su u otvorenoj borbi, ali o projektima Zi-Đina u istočnoj Srbiji — ni reči. O devastaciji koju su već ostavili za sobom — tišina.

Na sve to, vlast ne reaguje. Ne smeta joj kada Ratibor Trivunac javno govori o „neophodnosti rušenja države i borbi protiv kapitalizma“. S druge strane, studente koji nenasilno protestuju ispred RTS-a — jer žele objektivnost javnog servisa — optužuje za državni udar.

Antipolitikom do pogrešne politike

Jedan od argumenata „direktnih demokrata“ protiv ekspertske prelazne vlade jeste procena da bi to bila potpuno nedemokratska vladavina, još gora od liberalne. Ovaj stav može se pronaći u saopštenju plenuma studenata u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu od 7. aprila, kao i na stranicama određenih levičarskih i anarhističkih organizacija. Začuđujuće je kako ovi elokventni ljudi pokušavaju nad pojmovima „ekspert“ i „ekspertska vlada“ izvršiti banalnu zamenu teza, kao da su čitaoci njihovih saopštenja potpuno nepismeni. Oni zaobilaze jednostavnu i ključnu činjenicu da takva vlada ima ograničen mandat i da njen zadatak nije vladavina državom, kako tvrde „zboraši“, već samo uspostavljanje neophodnih i zakonskih uslova za fer izbore. Na ovaj način, oni svrstavaju sebe u obične ideološke demagoge i manipulatore.

Njihov stav opravdavaju velikim četvoromesečnim iskustvom upražnjavanja direktne demokratije, suprotstavljajući ga trinaestogodišnjoj borbi različitih političkih aktera protiv režima, koja je, po njihovom mišljenju, dokazala da je parlamentarna demokratija mrtva. Saopštenja plenuma fakulteta, koji su protiv ekspertske vlade, neodoljivo podsećaju na saopštenja PRL i ASI, koji s druge strane uporno negiraju svoj uticaj na plenume studenata. Međutim, dela govore više od reči. Ta saopštenja su već pomno analizirana na društvenim mrežama, a rezultati analize jasno pokazuju koliko su politički i konceptualno diletantska – zapravo, ništa drugo do manipulacija.

Očigledan primer manipulacije jeste nevešt pokušaj da se dokaže kako je i pojam „ekspert“ ideološki obojen. Drugi primer je izjednačavanje suštine „ekspertske“ vlade Đura Macuta sa prelaznom vladom koju predlaže opozicija. Treći — poistovećivanje tog opozicionog predloga sa nekadašnjom vladom G17+ ili, još bolje, sa vladom „eksperta“ Ane Brnabić. U tom kontekstu, komentar je zaista suvišan.

Potrebno je napomenuti da prelazna/ekspertska vlada po predlogu opozicije nije nužno nepolitička. U osnovi tog predloga stoji ideja da vladu mogu činiti predstavnici političkih stranaka. Kasnije, zbog intenzivnog ograđivanja studenata od političkih stranaka, ovaj pojam prelazne vlade u javnom diskursu je dobio pridev „ekspertska“, kako bi se stvorilo mišljenje među studentima, kao trenutno najvećim političkim faktorom u zemlji, o tome da li je to pravi način izlaska iz krize.

Članovi opozicije ne insistiraju na strogo definisanom nazivu privremenog organa koji bi imao zadatak da obezbedi uslove za fer izbore i ispunjenje studentskih zahteva. U njihovim izjavama nema ni traga ambiciji da se takva vlada bavi ekonomskim razvojem zemlje, kako to tvrde zagovornici direktne demokratije, koristeći tu konstrukciju kao argument za diskreditaciju — predstavljajući opoziciju kao prozapadni faktor koji želi da zadrži Srbiju na kursu koji joj je zadala aktuelna vlast. Međutim, opozicija se ne krije iza fasade „nepolitičke ekspertske vlade“. Naprotiv, otvorena je za različite varijante tog modela — kroz dijalog sa svim političkim i društvenim akterima koji dele isti cilj: smenu autoritarnog režima. Naravno, i studenti su pozvani da se izjasne, učestvuju u diskusiji i doprinesu rešenju.

Upravo su studenti ti koji nisu želeli da razgovaraju o političkom rešenju, odnosno političkoj prelaznoj vladi. Tek kasnije se otvorio prostor za njihovu diskusiju o eventualno nepolitičkoj ekspertskoj vladi. Namera ovog teksta je da ukaže na manjkavost nepolitičkih rešenja kojima studenti trenutno teže, dok ekstremna levica, podmetanjem nestranačkih rešenja (narodni zborovi i studentski plenumi u borbi protiv kapitalističkog sistema), zapravo promoviše nehijerarhijski oblik društvenog organizovanja i anarho-komunizam.

Efikasnost studentskog organizovanja kroz plenume, kao i odsustvo lidera, dali su studentskom protestu snagu i otpornost prema režimu. Međutim, važno je napomenuti da nije isto organizovanje unutar studentskog plenuma i organizovanje narodnog zbora. Studenti na fakultetima čine prilično homogenu grupu – iste su starosne dobi, iste struke, ujednačenog stepena obrazovanja, ekonomski zavisni od roditelja ili staratelja, i okupljeni oko zajedničkog cilja koji se izražava kroz studentske zahteve. Plenumi na fakultetima bave se određenim setom tema koji ne pokrivaju sve društvene aspekte. Njihov fokus je na specifičnim problemima i rešavaju ih putem direktne demokratije unutar svog zatvorenog prostora delovanja.

S druge strane, narodni zbor je daleko heterogeniji – u svakom smislu, osim možda po pripadnosti lokalnoj zajednici. Ako bi društvo bilo organizovano putem narodnih zborova, teme koje bi morale biti pokrenute bile bi nebrojive. Kompleksnost savremenog društvenog života ne ide u prilog tezi da se sve može rešiti samo narodnom inicijativom. Takvo stremljenje poprima izrazito utopijski karakter i neminovno otvara pitanje iskrenosti onih koji ga zdušno zagovaraju. Da li je reč o idealizmu, ili o dobro upakovanom kukavičjem jajetu, iz koga bi se lako mogao izleći neki kineski komuno-kapitalizam ili ruski oligo-despotizam, na čijem čelu bi, naravno, bio Jedan Čovek? Da li bi to bila promena sistema bez promene vlasti, ili samo drugo ime za održavanje autoritarne vlasti pod maskom narodne inicijative? Koji god ishod da zamislimo, rezultat je isti: poražavajući.

Ovo postavlja ozbiljna pitanja o održivosti i stvarnoj svrsi takvih političkih inicijativa, koje se pozivaju na model direktne demokratije. Da bi se ozbiljno diskutovalo o budućnosti političkog organizovanja, važno je prepoznati duboku složenost i rizike ovakvih ideja.

Rasprostranjeno je mišljenje da su studenti „počistili“ političku scenu i da sada ostaje pitanje — ko će je popuniti? Problem je u tome što studenti odbacuju i opoziciju i sve druge političke aktere. Tačno je, očistili su teren od opozicije i raznih političkih figura. Ali jedna sitnica je ostala netaknuta – vlast. Vlast nisu „počistili“ sa scene, niti su ikada rekli da to žele. Naprotiv — sa studentskih plenuma poručeno je jasno: „Menjamo sistem, a ne vlast.“ A vlast i sistem su potpuno odvojene stvari, je li tako?

Osim pomenutih levičarskih organizacija, postoje i drugi subjekti koji se protive političkoj artikulaciji studentskog bunta. Među njima su i neki analitičari, novinari i političari. Zajednička tačka njihovih stavova jeste uverenje da je opozicija nesposobni predator koji želi da iskoristi studente za svoje uske ciljeve, da studenti treba da nastave svoju borbu bez političke artikulacije, i da će se iz narodnog bunta izroditi nova, „čista“ opozicija koja će popuniti ispražnjeni prostor. Ukoliko su ove analize, misli i želje iskrene, one ipak liče na još jednu utopiju. Sama činjenica da je naše društvo još politički nezrelo čini ovu ideju utopijskom. Jedno je oslobađanje ljudi od straha, ujedinjenje naroda pod vođstvom studenata, ogromna energija na ulicama, ljubav koja prevazilazi sve razlike, solidarnost – a drugo je politički zreo način razmišljanja. Opozicija, takođe politički nezrela, jedina je koja postoji, nemamo vremena da rodimo novu. Da bi narod udruženo krenuo ka političkom rešenju, studenti moraju da mu daju znak, makar mali mig, jer su, voljno ili nevoljno, već zauzeli tu poziciju. Takva je trenutna situacija. Koliko brzo će se taj proces odvijati, vrlo je teško predvideti. Rastrzani smo između želje da to bude brzo i naših skromnih mogućnosti da to ostvarimo.

Sveti gral ekspertske vlade

Nasuprot predlogu „Za narodne zborove, a ne ekspertsku vladu“, plenumi studenata u blokadi univerziteta u Nišu, Kragujevcu, Novom Pazaru i Novom Sadu saglasili su se sa potrebom za formiranjem prelazne/ekspertske vlade. Studenti u blokadi Univerziteta u Beogradu odbili su predlog svojih kolega sa niškog univerziteta, ali zbog same formulacije zahteva. Trenutno se na mnogim plenumima beogradskih fakulteta raspravlja o mogućnosti formiranja prelazne/ekspertske vlade. Iako bi izglasavanje ovog rešenja moglo doneti značajan pomak u borbi protiv režima, nažalost, i ova grupa studenata je, u velikoj meri, podlegla uticaju antipolitike. Njihov trenutni predlog za formiranje prelazne vlade gotovo je identičan predlogu da situaciju rešavamo putem zborova. Iako na prvi pogled deluju suprotstavljeni i izazivaju podeljena mišljenja u narodu, u suštini se ne razlikuju. Da li je to posledica neiskustva, mladalačke naivnosti ili čistih ideala, teško je reći. Međutim, zahtev da nijedna osoba koja se bavila političkim aktivizmom, bilo kroz stranku ili udruženje, ne može biti član ekspertske vlade, deluje obeshrabrujuće. Ko su ti ljudi koji su proteklih trinaest ili više godina ostali anonimni, ali su najbolji u svojoj oblasti, i koji su ćutali na sve loše što se događalo u zemlji? Takvih ljudi ili nema – jer su potencijalni kandidati već izašli u javnost – ili su takvog karaktera da je bolje da ne ulaze u tu vladu. Ovo je studentska potraga za Svetim Gralom ekspertske vlade. Pre će Godò stići, nego što će se formirati takva vlada anđela.

Kada se saberu represija režima odozgo – kroz hapšenja aktivista, novinara, inženjera, pozivanje rektora Beogradskog univerziteta na informativni razgovor u UKP, nelegalne izmene zakona o univerzitetu – i podrivanje studentskog jedinstva odozdo, podmetanjem različitih ideologija, dolazi se do vrlo opasne mašinerije čiji je jedini cilj da samelje protivnika. Toj mašineriji nije potreban niko, a ponajmanje obrazovani ljudi. Njoj je potrebna samo gola, neslobodna radna snaga koja će obavljati „projekte od nacionalnog značaja“ obavijene velom tajne. Partneri za takve projekte biraju se bez obzira na poreklo – uzimaju se i sa zapada i sa istoka – ko da više!

Da nas mašinerija ne bi samlela, ključno je očuvati studentski duh jedinstva, koji je bio pokretač cele pobune. Neophodno je da ta studentska, sveprožimajuća ljubav i dalje plamti i čini čuda u ovoj zemlji, kao što je nedavno učinila u Novom Pazaru, razbivši ideologiju devedesetih koja je stvorila sve moguće razdore u društvu, dok je režim crpeo energiju iz sukoba među zavađenim stranama. Ovo ozdravljenje koje su pokrenuli studenti ima još dug put pred sobom, ali i dobrodošlicu na svakom njegovom koraku.

Studenti su sada u nezavidnom položaju. Mladi i iskreni, još uvek ne mogu da prepoznaju sve vukove u jagnjećoj koži. Došli su u situaciju da biraju između ideala i realnih mogućnosti koje nisu savršene. Izgaraju od žeđi za pravdom, znajući da je izvor čiste vode još daleko. A narod, izmučen, veruje da će ga upravo oni napojiti.

Deco, morate ubrzano sazreti. Morate naučiti da prepoznajete ideje i ideologije i da shvatite kuda one vode. Idealizam i perfekcionizam, u trenutnoj situaciji, neće nas odvesti nikuda. Bežanje od politike u ovoj najtežoj političkoj situaciji nas neće odvesti ni na koji konstruktivan put. Bežanje od stranaka u državi koja je po ustavu parlamentarna demokratija vodi samo ka udaljavanju od rešenja. Politička svest u ovom narodu još uvek je na niskom nivou, i mnoge fantazije se rađaju o tome kako spasiti zemlju od mafije. Nemojte pratiti takve iluzije i nemoguće scenarije. Promislite do kraja svaku političku ideju, njenu izvodljivost, njene konsekvence. Budite mudri, oprezni i taktični kao kad spremate sve vaše akcije kojima ste dokazali da zaslužujete svako poštovanje. Koliko god da je ovaj režim korumpiran i mafijaški ustrojen, on je ipak jedan sistem koji uz sebe ima sve političke poluge. Nemoguće je odupreti mu se nepolitičkim sredstvima. Svaka nepolitička borba protiv njega je poput gađanja zgrade jajima – izgleda dobro, ali zgradu ne ruši.

Stoga je još neophodnije da se duh studentskog jedinstva proširi na sve ljude kojima je potreban jedan jasno definisan cilj. Samo zajednički fokus na jedan cilj može doneti stvarni rezultat. Rasplinjavanje na razne teme, brojanje krvnih zrnaca aktivistima ili opoziciji, prepucavanja s ovim ili onim profesorima i dekanima, preturanje po vešu članova nevladinih organizacija – sve to ide direktno u korist režimu. On živi i jača upravo zahvaljujući našim podelama, našim ideološkim rovovima, i našoj nesposobnosti da pogledamo širu sliku.

Ovde se ne vodi nikakva revolucija. Ovo nije ni boljševička, ni bakunjinska buna. Niti se traži novi gazda — ni sa Istoka, ni sa Zapada. Ovo je naše Bekstvo iz Šošenka. A dan kada će upravnik i njegovi čuvari odgovarati za svako zapisano nedelo – dolazi.