Upravo su izašli iz Narodnog pozorišta. On je nosio glatko negužvajuće odelo, a ona sveže ugrađeni negužvajući silikon. Gledali su predstavu bele tehnike poznatog regionalnog ansambla.

– Baš mi se dopala predstava – uzdahnula je. – Sad konačno sve ima smisla.
– M-da. Kupićemo onaj frižider iz drugog čina.
– A kad je on iz njega izašao… Sva sam se bila naježila!
– Video sam. Biće još sjajnih predstava. Ovi novi ljudi u pozorištu razvaljuju kako su dobri.

Na putu do Ruskog cara naišli su na izložbu aparata za kafu. Ona je htela, ali gužva je bila prevelika. On je postajao nestrpljiv i počeo da negoduje. Skrenuli su u Čika Ljubinu i produžili prema fontani. Ispod svoda hotela Filos, tik uz crni mermerni stub, čovek je pekao kestenje na vatri. Miris se širio vlažnim vazduhom.

– Aj duzmemo malo, baš gotivno miriše! – povukla ga je za rukav.

Čovek je neumorno prevrtao kestenje, kao da negde žuri. Na rukama je imao rukavice s odsečenim prstima. Pogledao je par koji mu prilazi.

– Izvolite.
– Daj nam za trideset – rekla je.
– Hoćete li odmah da jedete, ili da vam spakujem?
– Oćemo odma da jedemo. Mi sve radimo odma! – počela je glasno da se smeje.

Čovek pravi fišeke i sipa kestenje u njih.

– El ti radiš ovo za egzitenziju?
– Kaže se egzistenciju.
– Otkud ti znaš kako se kaže?! Ko si bre ti?

Čovek im pruži fišeke i dodirnu im poglede. Dok se par udaljavao, ugasio je žar peskom iz plastične flaše i spakovao stvari u vrećicu. Zastao je kod spomenika u Njegovu čast i pogledao u treći prozor s desne strane iznad svoda. Poznata prostorija. Pogled mu se brzo zamutio. Krenuo je preko Sueckog trga, pa pored Etnografskog, niz ulicu. Hodao je oprezno jer su glatki đonovi klizili preko kaldrme. Na sledećem ćošku zaustavile su ga dve uniforme.

– Šta nosiš u tome?
– Kestenje i papir.
– Kakav papir? Neki tekstovi?
– Ne, to je za uvijanje kestenja.
– Pretresi ga, kolega!
– Nemam ništa. Samo šibice – i podiže ruke u vis.

Druga uniforma ga je pretresala, tražeći bilo kakav trag pisane reči. Naposletku ga pustiše. Čovek krenu dalje, nameštajući izvrnute džepove. Vetar je doneo dim roštilja. I bol u stomaku.

Stigao je do pasarele. Ljudi su je i dalje koristili, iako vozovi odavno ne postoje. Pruga je ostala. Na drugoj strani bilo je nekoliko zgrada, ali čovek se okrenuo i pošao neosvetljenom šinom. Brojao je u sebi. Sagnuo se i ispod jednog praga izvukao omanju knjigu. Poljubio je i stavio u džep. Do napuštene stanice nije mu trebalo još mnogo.

Unutra, u jednoj prostoriji sa izvaljenim prozorima, bilo je ćebe, uljana lampa i zec.

– Zdravo, Marko – reče čovek zecu.

Zecu je zadrhtala njuška. Prišao je ruci s kestenjem. Zajedno su jeli. Čovek upali lampu i uze knjigu.

– Da vidimo šta još kaže tvoj imenjak samom sebi. Slušaš li?

Zec podignu uši i umiri se.

– „Ne dozvoli da tvoja duša postane ropkinja nečijeg neznanja, tuđeg mišljenja ili onoga što se zbiva izvan tebe.“

Čovek je čitao naglas, a zec je sedeo i netremice ga slušao. Mesec je prošao pola svoda. Kad je lampa utihnula, čovek se zamota u ćebe i sklupča se za počinak.

Zec je sišao do pruge. Osluškivao je. Sledio je trag. Čekao znak.

Krenuo je prema tvrđavi, gde je nekada bio zoološki vrt. Iz pravca Ratnog ostrva prilazilo je još životinja. Bilo ih je sve više i više. Otkako su reke presušile, mogle su slobodno da pređu na bilo koju obalu.

Na proplanku, gde su nekada živeli lavovi, sabralo ih se na hiljade. Mačke, psi, veverice, rakuni, sove, lasice… Žamor je bivao sve glasniji dok se nije pretvorio u neprekidno brujanje. Izgledalo je pod mesecom kao da zemlja ključa. Odjednom nastade muk. Tišina.

Marko skoči na zid. Obuhvati ih pogledom, uspravi se i glasno reče:

– „Ako je nešto pravedno — ne boj se da to i uradiš. Ako ćeš umreti čineći pravdu, neka to bude kraj koji si zaslužio!“

Vazduh je zaparao zvuk lokomotive koja se velikom brzinom približavala gradu.