Iz frižidera je izvadio čitav asortiman proizvoda sa reklama iz Kontra-dnevnika. Poređao ih je na sto i pozvao porodicu na doručak. Igra svetla i osmeha. Gurkanje i dodavanje. Sreća. Radost.

U višem sudu radi već trinaest godina. Zaposlio se odmah po završetku kontra-fakulteta. Primljen je direktno na mesto sudije, bez pripravničkog staža i ostalih zastarelih procedura. Kako tako lako? — pitao je kolege. Kontra-kralj je na taj način iskazivao naklonost sledbenicima svoje struke — odgovarali su mu. Uputstva su bila jasna. Svakog radnog jutra, na stolu ga je čekala koverta sa instrukcijama. Sprovoditi planove kontra-kralja ulivalo je osećaj posebnosti.

Doručak je protekao u najboljem redu. Poravnao je papuče uz ivicu tepiha i krenuo na posao. Danas se glasalo o novim zakonima u pravosuđu. Sinoć se temeljno pripremao: pažljivo je pročitao elaborat kontra-kralja o eliminaciji neprijateljskog uticaja na kontra-stabilnost naše zemlje. U svoj notes izvukao je nekoliko ključnih teza, da bi tokom glasanja mogao da ih se priseti i donese ispravnu odluku.

Auto u garaži mu se obradovao. Pogledao ga svetlim očima i veselo bipnuo dvaput. Zadovoljstvo je bilo obostrano. Pogled na četiri sjajna, isprepletena kruga na prednjoj masci izazvao je prijatnu jezu niz kičmu. Vožnja do tako odgovornog posla morala je biti besprekorna — ništa nije smelo da ometa rasuđivanje. Pogotovo danas.

Na ulasku u podzemni parking suda dočekao ga je portir. Izašao je iz auta, zajedno s aromatizovanim vazduhom. Miris crnog kristala — specijalan osveživač kojeg su dobijale samo odabrane sudije. Predao je ključ i ušao u lift. Sala za sastanke već je bila puna. Dlanovi su mu se znojili od uzbuđenja. Žamor je utihnuo. Sednica je počela.

Kakav stepen harmonije i usaglašenosti! Kakvo duboko razumevanje filozofije kontra-kralja! Svih dvestotinečetrdeset tačaka novog zakona usvojene su jednoglasno — tristadvadeset delegata, nijedan glas protiv. Društvo koje poseduje ovakav stepen jedinstva — neuništivo je!

Povratak kući, posle ovako veličanstvene sednice, bio je poseban. Deci je kupio nove crne kačkete sa znakom kontra-strele — to je sada hit među mladima — a ženi bombonjeru od uvozne čokolade. Večeru je preuzeo u francuskom restoranu, već unapred naručenu.

Za prelepo ukrašenim stolom, žena ga je obasipala ushićenim pogledima, a deca su ga zapitkivala.

– Zašto roditelji nekih naših drugara danima nisu kod kuće?
– Kako to mislite? Otputovali su negde?
– Ne… kažu da su ih neki ljudi odveli.
– Odveli? Ah… pa da. Odveli su ih.
– Ko? Gde?
– Njihovi roditelji su, izgleda, bili opasni ljudi. Verovatno su radili nešto protiv kontra-kralja i naše zemlje, pa ih je kontra-služba privela — radi naše bezbednosti. Takav je zakon. Zato vi sada možete mirno da spavate.
– A kada će se vratiti kući? Je l’ da da neće dugo ostati tamo?
– Brzo. Čim nauče prave vrednosti i odustanu od podlih namera – rekao je uverljivo, iako je znao da se iz tih pritvora ljudi nikada ne vraćaju.

U krevetu, pred spavanje, uzeo je da čita „Pobedu kontra-revolucije“. Ali supruga se nagnula preko njega i isključila lampu na noćnom stočiću.
– Sada ćeš da čitaš nešto drugo – šapnula je.

Nedelja je bila dan kada službu u obližnjem hramu vodi kontrijarh lično. Cela porodica je išla. Njegov blagoslov daće im svima duhovne snage da istraju u borbi na očuvanju kontrastabilnosti. Deca su od kontrijarha dobila poseban poklon: male portrete kontra-kralja u osveštanoj memorijskoj peni.

Sledeći mesec doneo je još više uzbuđenja. U planu je bilo glasanje o Zakonu o zaštiti integriteta i blagostanja zajednice. Bio je to ogroman dokument — oko pet stotina tačaka. Sastavljale su ga najmudrije glave iz Ministarstva kontrastabilnosti. Pripreme su morale biti ozbiljnije nego ikada. I bile su. Svakog jutra na stolu ga je sada čekalo dve koverte umesto jedne.

– Mora da je to jako naporno… sve te duge zakone treba čitati, tumačiti, predlagati, o njima odlučivati i na kraju glasati? – pričalaje dok se šminkala.
– Najvažnija je priprema – odgovorio je. – Kad usvojiš filozofiju zakona i suštinu kontrastabilnosti, sve je lako. Na sednici samo pritisneš dugme. Svi delegati to savršeno razumeju i sve ide glatko.
– Ne znam… Meni to deluje nestvarno. Toliko stavki, a vi to sve završite za jedan dan?

Uzdahnula je i otišla na masažu. Nije sasvim razumela šta tačno njen suprug radi na svim tim sednicama, ali je znala jedno – odlučuje o važnim stvarima i zahvaljujući njemu, njihov život je savršen.

Dok je ona bila u gradu, on je iskoristio vreme da napiše pamflet o borbi za jedinstvo države. Tekst će za dva dana biti pročitan u holu Komore kontrastabilnosti, pred novinarom Kontra-dnevnika.

Deca su ga prekinula.

– Tata! Danas na predavanjima nije bilo nekoliko drugara.
– Šta je tu čudno, sezona gripa je.
– Ali čuli smo da su i njih odveli neki ljudi. Kažu da su prekršili novi zakon, ali ne znamo šta tačno.
– Pa ako su prekršili zakon, to je onda sasvim očekivano. Mislite li da svako može da radi šta mu padne na pamet?
– Ali nisu ništa loše uradili.
– Vi to ne znate. Ko zna kako su ih roditelji vaspitavali i šta su radili kad vi to niste mogli da vidite.

Nije voleo kada se deca raspituju o ovakvim događajima. Razmišljanje o tome može da im pokvari poglede na svet. Sumnjive ljude treba skloniti — da ne kvare omladinu. On i supruga vaspitavali su svoju decu u duhu kontrastabilnosti i odanosti kontra-kralju. Nisu im bili potrebni kontakti sa takvim nestabilnim elementima.

Hol Komore kontrastabilnosti bio je potvrda da se svaki trud isplati. Biti ovde — među najvećima. Biti deo istorije, na putu ka još boljem društvu. Možda jednog dana i član Komore! Pamflet je izazvao burne, ali isključivo pozitivne reakcije. Pohvale su stizale iz celog Ministarstva, a kolege iz Višeg suda bile su ponosne. Cela nacija ga je gledala i slušala u Kontra-dnevniku.

Došao je, najzad, i taj trenutak u njegovom životu. Kontra-kralj će mu lično uručiti Orden zaslužnog građanina.
Neću izdržati — pomislio je.
Velika čast. Velika odgovornost. Bojao se, imao je tremu, ali upravo to je sanjao celog radnog veka: da ga On — veliki — prepozna; da njega — malog — uzdigne na pijedestal. Među najbolje.
Nije spavao tih noći. San mu nije ni trebao. Zamišljao je sebe i suprugu na prijemima, kako se kreću među počasnim zvanicama i razgovaraju s uvaženima. Skakao je iz kreveta pre nego što bi se budilnik oglasio.

Najbolje odelo — za najbolji dan.
Najskuplji sat — za najvažnije rukovanje.
Najlepše naočare — za najznačajniji pogled.
Najnovije cipele — za najodvažniji hod.

Bio je na krovu sveta. Smireni govor kontra-kralja kupao mu je dušu. Tiho, gotovo šapatom izgovorene reči o njegovim postignućima i odanosti kontrastabilnosti potpuno su ga hipnotisale. Gromoglasan aplauz članova Kontra-partije vratio ga je u trenutak slave.

Jezdio je asfaltnim pejzažem ka kući. Smena uličnih svetala u bojama državne zastave prelamala se po vetrobranskom staklu. Na radiju, u kontra-vestima, ponavljali su njegovo ime. Osećao se potpuno. Ispunjeno. Uzdignuto.

Smestio je automobil sa znakom od četiri kruga u garažu na spavanje. Popeo se do dnevnog boravka. Na ekranu: Kontra-dnevnik. Kontra-kralj je, svojim razložnim tonom, objašnjavao upravo sprovedenu akciju očuvanja ustavnog poretka. Najnoviji zakon, koji je usvojio Viši sud, onemogućiće svako zlo u samom začetku. Svaka klica neprijateljstva prema državi biće u korenu sasečena.

Pogledom je tražio ukućane.
Video je suprugu — sedela je na podu, pored troseda, s glavom među kolenima.

– Gde su deca? – on traži njihove glasove u kući, ali čuje samo kontra-kralja na televiziji.

Podigla je glavu. Oči su joj bile krvave.

– Odveli su ih! Oni tvoji su ih odveli! Kako si mogao!? Ko si ti!? Šta si ti!?
Tresla se od nemoći.
– Gade jedan! Nestani! Čuješ li me!? Nestani! Nestani sa lica zemlje! – vikala je kroz suze, udarajući ga gde god je stigla.

On je stajao ukočen.
Praznina. Tama.
Ni misli. Ni osećanja.
Pred očima mu je bio samo jedan lik:
Dečak u prugastoj pidžami.