Prenos ide uživo. Atmosfera je praznično napeta. Dron snima s velike visine i scene ostavljaju bez daha. Špalir uniformi kontra-službe je perfektan. Pokriva ceo bulevar s obe strane. Sredinom špalira ide kontrijarh. Za njim ide svita kontramantija. Iza njih je odan narod. Ljubitelji trokrakih zvezda, zlatnih bikova i trozubaca. Barjaci se viju nad pobedonosnom povorkom.

Dron se spušta nisko. Fokus kamere je na rukama kontrijarha koji nosi malu drvenu kutiju. Na kutiji je ugraviran žig kontra-kralja. Hod mu je svečan, odmeren. Negovane ruke. Premudra brada. Put ih vodi ka velikom hramu na kraju bulevara.

Hram je velelepan. Veći iznutra nego spolja. U njegovom središtu sedi kontra-kralj. Oko njega su članovi Komore kontrastabilnosti. Ministri. Sudije. Sve važne glave. Ljudi u crnom. Žene u belom. Čekaju da svečana povorka pristigne. Hor hvata prvi ton.

Kontrijarh ulazi. Kontra-kralj ustaje sa trona. Brada mu prinosi drvenu kutiju. Hor zagrme: „Axios ophis!” Kontra-kralj je otvara. Vadi kašiku. Pozlaćena drška. Druga strana joj svedena na sečivo. Ritual počinje.

Formira se red. Jedna po jedna osoba prilazi kontra-kralju, pada na kolena i zaklinje mu se na potpunu odanost. Posle svih ministara i važnih ljudi, na red dolazi veran narod u pratnji špalira uniformi. Narod zna: bez njega ne postoji sutra. On je budućnost, sadašnjost i prošlost. On je kontra-večnost.

Kontrijarh počinje govor:

Nikada, nikada u novijoj istoriji nismo imali ovakvu čast — da imamo njega za gospodara.
Kontra-kralja. Čudotvorca.
On belo pretvara u crno, levo u desno, puno u prazno.
Njegovom milošću svaka laž postaje istina, svaki greh vrlina.
Sve što učinite u njegovo ime — sveto je.

On će vas pomilovati, ne samo za sva dela vaša, već i za svaku ružnu pomisao koju gajite u srcima vašim.
Ali da biste zadobili njegovu naklonost, morate pokazati svoju odanost.
Sada, ovde, na ovom svetom mestu — na kolenima — primite njegov rez i posvetite mu svoje ruke.

Osetićete neizmerno olakšanje od tereta savesti koja je nekada mučila naše pretke.
Bez savesti, vaši dani, vaš život, biće laki kao pesma — oslobođeni sumnji i preispitivanja.
Njegov blagoslov ispuniće vas srećom kakvu do sada niste osetili, onog trenutka kada shvatite da je sa njim sve moguće, i sve dozvoljeno.

Ovo je doba kada konačno okrećemo svoju sudbinu na kontra stranu i grabimo napred, u nove radne pobede.
A svi oni koji mu se nisu poklonili — biće prokleti.
Zaslužuju najgore kazne!
Oni su neprijatelji naroda, bez bratske ljubavi, bez milosti prema bližnjem svome.

A ko je taj bližnji naš, da vas ja pitam, ako nije on — Kontra-kralj!?

Stojan se odmicao od izloga prodavnice televizora. Korak po korak, unazad. Prestao je da prati prenos uživo. Reči kontrijarha nisu mogle probiti zid u njegovoj glavi — brat je bio tu. Nestao pre pet godina. Poslednji put viđen iza svoje kuće dok je pripremao pčele za pašu. Pričalo se da su ga odveli prema rudniku. Od tada — ni traga. Stojan je i dalje išao unazad, s odsutnim pogledom na izlog, sve dok ga neko od prolaznika nije odgurnuo ramenom. Vratio se u stvarnost.

Morao je pre sumraka stići do Zone 2. Po mraku neće uspeti da nađe svoj privremeni smeštaj. Kontra-služba ga je iselila iz njegovog stana jer je govorio. U svom stanu. Jednom. Pre tri godine.

Struje u Zoni 2 nije bilo — sve se usmeravalo ka Zoni 1. Skrenuo je iz Kneza desno ka Dolini. Dok se spuštao niz Kralja Petra, osvrtao se levo-desno, tražeći ostatke bačene hrane. Ne i životinje. To nikada nije mogao. Neki iz Doline su, pak, hvatali mačke. I pse. Glad menja doživljaj stvarnosti.

Govorio je tada o slobodi. Da čovek ne može biti istinski srećan ako nije slobodan. Da ne može biti slobodan ako ne voli. Da ne može voleti ako tuđu tugu ne prihvati kao svoju. Kontra-služba je sve to bila čula. Dojavili su kontrijarhu. Stojanove reči su bile proglašene za svetogrđe. Po odluci Komore izgnan je iz Zone 1.

Došao je do Dunavske. Dunava odavno nema, ali ime ulice je ostalo. Tu, na ivici Doline, ležalo je groblje trolejbusa. Počupano je sve što valja. Nije vredelo tražiti. Primetio je na drugoj strani nekoliko starih kontejnera za smeće sa točkovima. Takve nije video godinama. Njih više ne odnose na pražnjenje. Prilazio im je oprezno — možda neko, ili nešto, iskoči iz njih. Tišina. Nigde nikog.

Poče da pretura. Pod prstima je napipavao masne krpe i kartonske kutije. Kad — oseti nešto gnjecavo. Na poslednjem svetlu sumraka video je ostatak paradajza. Već natruo. Buđav. Stojan se obradova. Pažljivo ga prebaci u levu ruku da se ne raspadne skroz. Prekrsti se. I pojede ga.

Izabrao je jedan kontejner i u njega ubacio sve krpe i kartone što je našao. Zatrebaće za potpalu. Točkovi su škripali i mlatarali dok ga je gurao niz ulicu ka jednom procepu. Osvrnuo se — tri psa su išla za njim. Kost i koža. Pratili su ga u tamu. Na ivici puta naglo je skrenuo kroz procep i počeo spuštanje. Kontejner je kočio telom, da ne pobegne nizbrdo.

Nastavio je sredinom Doline ka mestu gde su prognani napravili smeštaj. Tlo je bilo ravno. Nekada muljevito korito Dunava, isušeno, sad je bilo glatka površina.

Stojan začu dečje glasove iza sebe. Njih desetak pritrčavali su iz mraka. Krenuli za njim. Kako je išao dalje, sve više ih je bilo. Nisu tu bila samo deca. Stizali su i odrasli. I životinje. Povorka je rasla. Pomislio je da će se svi bar na trenutak ogrejati — od onog što je svet odbacio.

Nešto ga je preplavilo odjednom. Kroz celo telo. Mir. Spokoj.

Iz kontejnera se dizao miris — neobjašnjiv, sladak, topao. Miris detinjstva. Miris majke. Pogledao je unutra, ne usporavajući korak. Bio je prepun peciva. Vrućeg. Zlatnog.

Iza njega — svi su pevali. Deca su poskakivala. Vijala se. Smejala.

Visoko iznad, pod zvezdanim nebom, sova je nečujno kružila i posmatrala povorku koju je obasjavala nepoznata svetlost u Dolini mraka.