Jutarnji napitak je gotov. Istresla je ceo sadržaj blendera u veliku šolju. Lela je štedela pet meseci da bi kupila taj blender. Nadala se da će svakodnevni unos voća i povrća da joj obezbedi dobro zdravlje. Nije joj puno ostajalo od plate za raznovrsnu ishranu. Taman toliko da i Čups dobija svoje redovne porcije. Sipala je brikete u metalnu činiju i pozvala malog belog psa da dođe. Zazvonio je telefon.

– Đina?! Ti si?
– Ćao, mala. ‘De si? Reko’ da vidim šta radiš. Nismo se videle sto godina.
– Baš si me iznenadila. Pa ništa, svašta… klasika. Ne znam odakle bih počela. Zbunila si me – Lela se nasmeja sama sebi. – A gde si ti?
– Tu sam, u gradu. Hajde da izađemo negde na kafu pa da se ispričamo.
– Može. Ekstra. A gde ćemo?
– Poslaću ti lokaciju. U jedanaest, ok?
– Važi.

Čups je već pojeo svoje, a napitak u šolji je počeo da poprima tamnu boju. Otkud sad ona – pitala se. Prošle su dve godine. Bile su bliske, ali se od tada nisu ni čule. Ne zna ni gde je bila ni šta je radila. Zanimalo je da čuje.

U centru je bilo srce, a oko njega su se nizali sitni listovi u obliku venca. Sa obe strane bili su znaci koji predstavljaju sreću i blagostanje na kineskom. Zatim se pojavila šolja u kojoj je bio smešten ceo ovaj prizor. U daljini se nazirao zid prekriven raskošnom mahovinom.

– Postaviću ovaj video na Kontragram! Ja bolju kafu nisam videla – reče Lela.
– Svaki put se oduševim kad dođem ovde. Uvek imaju neke nove fore za ukrašavanje kafe. Ne može da ti bude dosadno.
– Super što si me pozvala. Nisam znala gde ću danas da idem. Taman da ubijem vreme do posla.
– U kojoj kladionici radiš?
– Ona nova iza centralnog skladišta, sa crvenim prugama.
– Opa, mačko! Pa to ti je strava. Nova! Tu barem imaš ispravnu ventilaciju, i relativno je čisto.
– Prethodna je bila krš. Gužva, zagušljivo. Toalet užas… A ti, u kojoj si? – upita posle male zadrške.
– Ja sam ti, cico, ušla u Trijade – svečano izgovori Đina uz jedva primetno uzdizanje brade.
– Daaaaj! Ne mogu da verujem! – počela je da ciči. – Kako si uspela?
– Bogami, zainatila sam se. Spremala sam se, prošla testiranje i upala.
– Ja sam isto htela, ali nije bilo šanse da se spremim. Probala sam i odustala.
– Nije lako. Ali sada sam u Komori, cico! Ko–mo–ri! Znaš šta to znači!

Trijade su tim eksperata kojima je povereno pisanje državnih zakona i svih propisa. Neki od njih se postavljaju i na visoke obrazovne televizijske funkcije. Oni su desna ruka kontra-kralja koja mu pomaže u upravljanju državom i u formiranju javnog mnjenja. To su ljudi sa nadprosečnim sposobnostima. Ime im potiče iz samog prijemnog protokola: za tri dana završavaju osnovnu školu, srednju i fakultet. Potom dobijaju titulu, zaposlenje u Komori kontrastabilnosti i sve privilegije koje uz to idu.

Efikasnost. Izgradnja zemlje. Rad i samo rad. Zašto gubiti godine na sticanju nepotrebnih znanja, posebno ona koja su usmerena protiv države. Koja podrivaju njenu kontrastabilnost. Koja unose razdor među ljudima. Koja u svojoj osnovi nemaju ljubav prema kontra-kralju. Sve diplome koje su stečene prethodne decenije ili ranije, poništene su. Trijade su omogućile ubrzani napredak društva, bez spoticanja o suvišne komplikovane procedure ili pravila struke. Struka se razvija, menja se, samim tim menjaju se i njena pravila. To je nezaustavljiva sila progresa. Fokus je na maksimalnoj eksploataciji rudnog bogatstva kojim se uvećava blagostanje svih građana. Svi koji imaju poništene diplome, upućeni su na rad u rudnike kako bi makar time doprineli društvu, kad već ni za šta drugo nisu valjani.

Lela je pomno slušala Đininu priču o Trijadama i njihovoj svrsi. Zavidela joj je na uspehu, ali joj je bilo i drago. Dugo godina su radile zajedno u jednoj zabačenoj kladionici. Prošle su kroz svakakvu prljavštinu i podržavale su jedna drugu u svim nevoljama. Ovaj Đinin iskorak u drugi, viši svet činio joj se potpuno nestvaran. Pozvala je Čupsa. Veseli pas joj se smesta našao u krilu.

— Vas dvoje se baš dobro slažete — primeti Đina.
— Da. Čups je zakon. Samo što ne progovori. Sve sluša.
— Ovaj moj non-stop spava — sagnula se i podigla uvo svom basetu koji je ležao ispod stolice. — Sledeće nedelje je dresura, mislim da je u sredu — spustila je uvo basetu u početni položaj.
— Ej, pa mogle bismo zajedno da idemo — dok to govori, Lela celom šakom obuhvati njušku Čupsu i protrese je.

U tom momentu osetio se dim koji je štipao za oči. Gomila ljudi protrčala je pored terase kafića uz povike, a za njima uniforme Kontraslužbe pod punom opremom, sa gas maskama. Nastao je metež. Uniforme su mahale dugačkim palicama i mlele sve pred sobom. Obarale su i tukle ljude koji su trčali. Gosti kafića su začuđeno gledali i brižno podigli svoje pse u naručje. Sukob na ulici je potrajao neko vreme, ali konobar se obratio gostima s rečima da ne brinu i da će Kontraslužba sve dovesti u red. Mogu bez brige da nastave da sede i uživaju sa porodicom.

– Ne razumem šta hoće ovi ljudi. Stalno neka gužva po ulicama, zvižde, galame… Zamisli, nemaju ni pse. Kako to država toleriše uopšte?
– Oni su svi neregistrovani. Žive negde na obodima grada, u koritima nekadašnjih reka. Kao divljaci – objasni Đina. – Žive svi zajedno na gomili, imaju čak i decu. Užas! Krijumčare knjige. Ma, zlikovci. Prave se pametni, a nemaju pojma da ih je vreme pregazilo. To će Kontraslužba sve poterati u rudnike.

Kad se prostor raščistio i uniforme privele većinu ljudi koji nisu uspeli da pobegnu, Lela i Đina su krenule kući. Svaka sa svojim psom. Imati psa nije bilo samo stvar normalnosti. To je bila i zakonska obaveza. To je bio stub društva – porodica – koju čine vlasnik i njegov pas. Niko više, i niko manje.

– Vidimo se u sredu, draga!
– Vidimo se. Ćao!

Sa druge strane trga Đinu je čekao debeli automobil. Lela je peške krenula prema centralnom magacinu. Put joj je presekla kolona dece. Hodali su sinhronizovanim korakom, obučeni u crno, sa crnim kačketima. Država je najviše ulagala u svoju decu, u njihovo vaspitanje i obrazovanje. Taj teret i obavezu potpuno je preuzela na sebe kako bi porodice mogle nesmetano da se posvete društvenom radu i svojim potrebama. Od inkubatora do zrelog uzrasta, selektuju se najbolji primerci i s njima se pažljivo prolazi kroz sve cikluse obrazovanja: televizija, stadion, kladionica i teretana.

Lela je ušla u kladionicu i počela svoju smenu.

Posle pet Kontra-dnevnika i dvanaest obraćanja kontra-kralja došla je i sreda. Treba obući nešto komotno.

– Hajmo Čups! Sreda je! Treba prvo da se nađemo sa Đinom – pas je kao metak skočio s fotelje u Lelino naručje.

Srele su se na trgu i uputile prema hali gde se održavaju dresure.

– Đina, ovo mi uvek najteže pada.
– Koje?
– Kad god je dresura, ja nemam gde da ostavim psa na čuvanje za to vreme. Jedva se snađem.
– Ovog puta ne brini. Imam mesto upravo za to.

Svratile su do jednog butika za pse, i iza pulta su ušle u posebnu prostoriju u kojoj je već bilo desetak pasa. Izležavali su se na sofama.

– Vidimo se u tri – reče Đina i namignu jednom mladiću koji je tu stajao. – Idemo, cico!

Stigle su u halu za dresure. Primala je oko petsto ljudi. Beli mantili su usmeravali ljude da posedaju na parket u pravilnim redovima. Kad su svi ušli i sve utihnulo, začu se glavni mantil:

– Dragi prijatelji, znam da vam je bilo teško da se makar na kratko razvojite od vaših porodica, ali otići ćete odavde još poletniji u njihov zagrljaj, i još spremniji na svaku novu žrtvu za našu državu. Da počnemo. Ponovite svi za mnom: AV!
– AV! – povikaše svi u glas.
– AV AV! – ponovi glavni mantil.
– AV AV! – uzvratiše prisutni.
– Odlično, bravo. Samo morate uneti još malo topline, malo više ljubavi dok to izgovarate. Idemo dalje: AV AV AV!
– AV AV AV! – toplo, i s nežnošću propevaše ljudi na parketu.

Dva sata kasnije, masa ljudi je izlazila iz hale ozarenih lica. Veseli žamor se širio ulicama. Lela i Đina su otišle po svoje pse.

– Baš mi je drago što si opet tu – reče Lela. – Nedostajala si mi. Nemoj opet da nestaneš.
– Neću – nasmeja se Đina. – Sad ćemo se češće viđati. Ako ti nešto treba, samo me cimni, tu sam.

Rastadoše se. Lela krenu kući. Dan dresure je slobodan dan na poslu. Usput je kupila dve jabuke i cveklu da ima šta da izblendira ujutro. Odlučila je da ide dužom trasom, da prošeta malo i razgleda izloge. Taman Čups da protegne noge, stalno je u naručju.

Bio je već sumrak kad je stigla ispred bloka gde je stanovala. Tu su bili poređani neki kamioni. Pored njih su stajale uniforme sa puškama. Kad je prišla svom ulazu, tražili su joj legitimaciju na uvid.

– Upadaj! – reče uniforma pošto je sistem potvrdio identitet.
– Šta bre? Gde me guraš?
– Ćuti i upadaj! – uniforma je gurnu jače prema kamionu i uze joj Čupsa iz naručja.

U kamionu je bio polumrak i desetak ljudi u njemu.

– Šta je ovo? – Lela zaplaka tiho, u neverici.
– Kažu da odvode svakog ko je imao ispod dvadeset poena na dresuri – odgovori napukli muški glas iz mraka.
– Nemoguće! Kakvi poeni?! – jecala je.

Ubrzo se kamion napunio. Uniforme su ušle poslednje i dale znak da se krene.

– Zovite Đinu! Ona zna! Ovo je neka greška! Sad ću je ja zvati!
– Zaveži! – viknu uniforma i udari je kundakom po ustima, samlevši joj vilicu.

Lela pade u krvavu nesvest. Kad je došla sebi, shvatila je da se nalazi na brodu. Na palubi je velikim slovima pisalo Asian Foundation.

Đina i njen baset izašli su iz debelog auta i krenuli kamenom stazom. Pas je pratio vlasnicu do vile na bregu, odakle se video ceo grad na dlanu.