Vezala mu je maramu preko očiju. Onu istu maramu koju joj je on poklonio na platou ispred Filozofskog, dok su još bili brucoši. Nosila ju je na diplomskom. Nosila je i na blokadama. Nije se odvajala od nje. Vodila ga je za ruku, pažljivo, ali odlučno. Ovo je trebalo da bude iznenađenje. Uvela ga je u stan.

Prvo što je ugledao nakon skidanja marame bile su prskalice. Desetak ih je iskrilo i plesalo u mraku dnevne sobe. Družina je pevala „Danas nam je divan dan“. Petar se zacrveneo. Prilazili su jedno po jedno da mu čestitaju. Draga lica koja dugo nije video. Nije mogao da shvati — gde je on i otkud sad svi oni ovde?

Teško je bilo naći vremena za druženje kad radiš u smenama. Nije ni pamtio kada je poslednji put video sve ove ljude. A toliko toga su zajedno prošli. Izgubljeno vreme kao da ne postoji. Nastavili su priču kao da je sve bilo juče. Među njima uopšte nije bilo one distance koju godine znaju da naprave.

– Imate li kakve vesti od dece? – pitala je Silva.
– Poruke se teško probijaju. Poslednje što smo dobili bila je jedna kodirana poruka, pre šest godina.
– Da, ta poruka, što Vesna kaže, bila je vrlo nejasna… ali smo shvatili da smo dobili unučad – dodao je Petar ponosno.
– Ne znamo da li su dečak i devojčica, ili je neka druga kombinacija u pitanju – nadovezala se Vesna – ali smo jako srećni zbog toga. Kako god!
– Divno! I mi smo dobili slične vesti. Otprilike pre tri godine. Možda ih sada ima i više, zar ne? – nasmejala se Silva.

– Otkrio sam neku švajcarsku aplikaciju koju Kontra-služba ne može da prisluškuje. Ali mora da se plati. A Komora je ukinula platni promet s inostranstvom. I sad, prc! – reče Ilija i lupi praznom čašom o sto. – Sipaj mi još jednu!
– Ja se ipak nadam da će oni naći način da probiju put do nas. Možda otkriju neku novu enkripciju koju naši ne mogu da provale – dobacio je Jakov iz dubine fotelje.
– Samo ti sanjaj – preseče ga Jagoda. Bila je stručnjak za informacione protokole. – Misliš da Kontra-služba spava i pušta da joj štošta promakne? Nema šanse.

Veče je odmicalo u glasnim razgovorima, zajedljivim ali prijateljskim komentarima, u razdraganoj atmosferi. U jednom trenutku Ilija prekinu žamor:
– Ljudi, nismo čoveku dali poklon!
– Katastrofa! Koji smo mi likovi – reče Silva. – Trućamo ovde tri sata, a niko da se seti!
– Mogu ja, pošto sam domaćin ovog skupa? – Jagoda je posegnula iza sofe i izvukla tanak, četvrtast omot. Pružila ga je Petru.

Petar je pažljivo skidao omot, kao da će mu kasnije opet zatrebati. Ukazala se crno-bela fotografija čoveka u svetlom mantilu i šeširu. U dnu je, crvenim slovima, kurzivom pisalo: Absolute Beginners. Singl Dejvida Bouvija.

– Pa vi niste normalni! – rekao je kroz osmeh. – A da li vi znate da ja nemam ni gramofon?
– Vesna je sve to sredila, tako da se uzalud praviš pametan – Silva ga klepi mokrom krpom po glavi, onom kojom je upravo brisala čaše.
– Malo da te vratimo u mladost. Ovo se više ne može lako nabaviti – dodao je Ilija.
– Koliko ti fali do penzije? – pitala je Jagoda.
– Uf, još dvadeset godina – reče Petar snuždeno.
– I mi smo tu negde kao ti – ohrabrivao ga je Jakov. – Naslušaćeš se Bouvija do penzije – pecnu ga drugarski.

Pomogli su Jagodi da opere i skloni posuđe. Hteli su da produže ove trenutke — ko zna kada će se opet sresti u istom sastavu. Rastajali su se na ulaznim vratima.

– Nemojte da čekamo toliko dugo da se opet vidimo!
– Dobro, proslavili smo čoveku jubilej, sedamdeset peti rođendan, ali ne moramo čekati jubileje.
– Ko je sledeći? Ti, Ilija?
– Za dve godine. Polako.

Družina se razišla. Vesna i Petar su krenuli ka stanici elektrobusa.

– Sutra treba da idem po vodu – reče Petar. – Komora je objavila da se voda sada može uzimati samo jednom nedeljno.
– Ja ću ti pomoći. Ne možeš sam da nosiš toliku zalihu.
– Ne dolazi u obzir! Šta pričaš, jedva si pregurala operaciju. Ne smeš ništa teško da nosiš.
– Ali ne mogu da te pustim da to sam tegliš!
– Preguraću. Ne brini.

Ušli su u elektrobus. Vesna je pogledom tražila slobodno mesto, ili bar nekog ko bi im ustupio sedište. Ali činilo se da su bili najmlađi u vozilu. Stajali su do svoje stanice.

Po izlasku iz elektrobusa, Vesna predloži da još malo sednu ispred zgrade, pre nego što se popnu u stan. Uglavili su se u staru, odvaljenu ljuljašku za parove na obližnjem igralištu. Nekada je tu vrvelo od dece.

– Koliko još imamo vremena?
– Za pola sata zaključavaju.
– U redu. Hoću još malo da gledam u nebo. – Držala ga je za ruku i zabacila glavu unazad.

Sutradan je otišao po vodu. Vratio se oko jedanaest sati, zadihan. Poređao je sve flaše u špajz. Ušao je u dnevnu sobu i pustio na gramofonu svoj poklon. Bouvijev glas širio se vazduhom.

– Sećaš li se? – upita ga Vesna.
– Sećam se – reče i spusti glavu u njeno krilo. Teško je disao. Prolazila je prstima kroz njegovu belu kosu.

Nije više govorio.

Deca neće saznati da su poslednje kapi rose koje je osetio na svojim usnama bile njene suze. Neće saznati da je kiselina s kojom je godinama radio, odvajajući jadarit, izjela njegova pluća. Neće saznati da je ona ostala bez majčinskog ponosa, radeći na deponiji nuklearnog otpada.

Neće saznati — jer su krajem dvadesetih već zagrizli svoj bol. Napustili su svoje gnezdo, ne mogavši da se oproste od roditelja koji su čamili u pritvoru godinama. Ostala im je samo slika: ljudi pod fantomkama odvode tatu i mamu — rano u zoru, bez reči, bez povratka.