Iz frižidera je izvadio čitav asortiman proizvoda sa reklama iz Kontra-dnevnika. Poređao ih je na sto i pozvao porodicu na doručak. Igra svetla i osmeha. Gurkanje i dodavanje. Sreća. Radost.

U višem sudu radi već trinaest godina. Zaposlio se odmah po završetku kontra-fakulteta. Primljen je direktno na mesto sudije, bez pripravničkog staža i ostalih zastarelih procedura. Kako tako lako? — pitao je kolege. Kontra-kralj je na taj način iskazivao naklonost sledbenicima svoje struke — odgovarali su mu. Uputstva su bila jasna. Svakog radnog jutra, na stolu ga je čekala koverta sa instrukcijama. Sprovoditi planove kontra-kralja ulivalo je osećaj posebnosti.

Doručak je protekao u najboljem redu. Poravnao je papuče uz ivicu tepiha i krenuo na posao. Danas se glasalo o novim zakonima u pravosuđu. Sinoć se temeljno pripremao: pažljivo je pročitao elaborat kontra-kralja o eliminaciji neprijateljskog uticaja na kontra-stabilnost naše zemlje. U svoj notes izvukao je nekoliko ključnih teza, da bi tokom glasanja mogao da ih se priseti i donese ispravnu odluku.

Auto u garaži mu se obradovao. Pogledao ga svetlim očima i veselo bipnuo dvaput. Zadovoljstvo je bilo obostrano. Pogled na četiri sjajna, isprepletena kruga na prednjoj masci izazvao je prijatnu jezu niz kičmu. Vožnja do tako odgovornog posla morala je biti besprekorna — ništa nije smelo da ometa rasuđivanje. Pogotovo danas.

Na ulasku u podzemni parking suda dočekao ga je portir. Izašao je iz auta, zajedno s aromatizovanim vazduhom. Miris crnog kristala — specijalan osveživač kojeg su dobijale samo odabrane sudije. Predao je ključ i ušao u lift. Sala za sastanke već je bila puna. Dlanovi su mu se znojili od uzbuđenja. Žamor je utihnuo. Sednica je počela.

Kakav stepen harmonije i usaglašenosti! Kakvo duboko razumevanje filozofije kontra-kralja! Svih dvestotinečetrdeset tačaka novog zakona usvojene su jednoglasno — tristadvadeset delegata, nijedan glas protiv. Društvo koje poseduje ovakav stepen jedinstva — neuništivo je!

Povratak kući, posle ovako veličanstvene sednice, bio je poseban. Deci je kupio nove crne kačkete sa znakom kontra-strele — to je sada hit među mladima — a ženi bombonjeru od uvozne čokolade. Večeru je preuzeo u francuskom restoranu, već unapred naručenu.

Za prelepo ukrašenim stolom, žena ga je obasipala ushićenim pogledima, a deca su ga zapitkivala.

– Zašto roditelji nekih naših drugara danima nisu kod kuće?
– Kako to mislite? Otputovali su negde?
– Ne… kažu da su ih neki ljudi odveli.
– Odveli? Ah… pa da. Odveli su ih.
– Ko? Gde?
– Njihovi roditelji su, izgleda, bili opasni ljudi. Verovatno su radili nešto protiv kontra-kralja i naše zemlje, pa ih je kontra-služba privela — radi naše bezbednosti. Takav je zakon. Zato vi sada možete mirno da spavate.
– A kada će se vratiti kući? Je l’ da da neće dugo ostati tamo?
– Brzo. Čim nauče prave vrednosti i odustanu od podlih namera – rekao je uverljivo, iako je znao da se iz tih pritvora ljudi nikada ne vraćaju.

U krevetu, pred spavanje, uzeo je da čita „Pobedu kontra-revolucije“. Ali supruga se nagnula preko njega i isključila lampu na noćnom stočiću.
– Sada ćeš da čitaš nešto drugo – šapnula je.

Nedelja je bila dan kada službu u obližnjem hramu vodi kontrijarh lično. Cela porodica je išla. Njegov blagoslov daće im svima duhovne snage da istraju u borbi na očuvanju kontrastabilnosti. Deca su od kontrijarha dobila poseban poklon: male portrete kontra-kralja u osveštanoj memorijskoj peni.

Sledeći mesec doneo je još više uzbuđenja. U planu je bilo glasanje o Zakonu o zaštiti integriteta i blagostanja zajednice. Bio je to ogroman dokument — oko pet stotina tačaka. Sastavljale su ga najmudrije glave iz Ministarstva kontrastabilnosti. Pripreme su morale biti ozbiljnije nego ikada. I bile su. Svakog jutra na stolu ga je sada čekalo dve koverte umesto jedne.

– Mora da je to jako naporno… sve te duge zakone treba čitati, tumačiti, predlagati, o njima odlučivati i na kraju glasati? – pričalaje dok se šminkala.
– Najvažnija je priprema – odgovorio je. – Kad usvojiš filozofiju zakona i suštinu kontrastabilnosti, sve je lako. Na sednici samo pritisneš dugme. Svi delegati to savršeno razumeju i sve ide glatko.
– Ne znam… Meni to deluje nestvarno. Toliko stavki, a vi to sve završite za jedan dan?

Uzdahnula je i otišla na masažu. Nije sasvim razumela šta tačno njen suprug radi na svim tim sednicama, ali je znala jedno – odlučuje o važnim stvarima i zahvaljujući njemu, njihov život je savršen.

Dok je ona bila u gradu, on je iskoristio vreme da napiše pamflet o borbi za jedinstvo države. Tekst će za dva dana biti pročitan u holu Komore kontrastabilnosti, pred novinarom Kontra-dnevnika.

Deca su ga prekinula.

– Tata! Danas na predavanjima nije bilo nekoliko drugara.
– Šta je tu čudno, sezona gripa je.
– Ali čuli smo da su i njih odveli neki ljudi. Kažu da su prekršili novi zakon, ali ne znamo šta tačno.
– Pa ako su prekršili zakon, to je onda sasvim očekivano. Mislite li da svako može da radi šta mu padne na pamet?
– Ali nisu ništa loše uradili.
– Vi to ne znate. Ko zna kako su ih roditelji vaspitavali i šta su radili kad vi to niste mogli da vidite.

Nije voleo kada se deca raspituju o ovakvim događajima. Razmišljanje o tome može da im pokvari poglede na svet. Sumnjive ljude treba skloniti — da ne kvare omladinu. On i supruga vaspitavali su svoju decu u duhu kontrastabilnosti i odanosti kontra-kralju. Nisu im bili potrebni kontakti sa takvim nestabilnim elementima.

Hol Komore kontrastabilnosti bio je potvrda da se svaki trud isplati. Biti ovde — među najvećima. Biti deo istorije, na putu ka još boljem društvu. Možda jednog dana i član Komore! Pamflet je izazvao burne, ali isključivo pozitivne reakcije. Pohvale su stizale iz celog Ministarstva, a kolege iz Višeg suda bile su ponosne. Cela nacija ga je gledala i slušala u Kontra-dnevniku.

Došao je, najzad, i taj trenutak u njegovom životu. Kontra-kralj će mu lično uručiti Orden zaslužnog građanina.
Neću izdržati — pomislio je.
Velika čast. Velika odgovornost. Bojao se, imao je tremu, ali upravo to je sanjao celog radnog veka: da ga On — veliki — prepozna; da njega — malog — uzdigne na pijedestal. Među najbolje.
Nije spavao tih noći. San mu nije ni trebao. Zamišljao je sebe i suprugu na prijemima, kako se kreću među počasnim zvanicama i razgovaraju s uvaženima. Skakao je iz kreveta pre nego što bi se budilnik oglasio.

Najbolje odelo — za najbolji dan.
Najskuplji sat — za najvažnije rukovanje.
Najlepše naočare — za najznačajniji pogled.
Najnovije cipele — za najodvažniji hod.

Bio je na krovu sveta. Smireni govor kontra-kralja kupao mu je dušu. Tiho, gotovo šapatom izgovorene reči o njegovim postignućima i odanosti kontrastabilnosti potpuno su ga hipnotisale. Gromoglasan aplauz članova Kontra-partije vratio ga je u trenutak slave.

Jezdio je asfaltnim pejzažem ka kući. Smena uličnih svetala u bojama državne zastave prelamala se po vetrobranskom staklu. Na radiju, u kontra-vestima, ponavljali su njegovo ime. Osećao se potpuno. Ispunjeno. Uzdignuto.

Smestio je automobil sa znakom od četiri kruga u garažu na spavanje. Popeo se do dnevnog boravka. Na ekranu: Kontra-dnevnik. Kontra-kralj je, svojim razložnim tonom, objašnjavao upravo sprovedenu akciju očuvanja ustavnog poretka. Najnoviji zakon, koji je usvojio Viši sud, onemogućiće svako zlo u samom začetku. Svaka klica neprijateljstva prema državi biće u korenu sasečena.

Pogledom je tražio ukućane.
Video je suprugu — sedela je na podu, pored troseda, s glavom među kolenima.

– Gde su deca? – on traži njihove glasove u kući, ali čuje samo kontra-kralja na televiziji.

Podigla je glavu. Oči su joj bile krvave.

– Odveli su ih! Oni tvoji su ih odveli! Kako si mogao!? Ko si ti!? Šta si ti!?
Tresla se od nemoći.
– Gade jedan! Nestani! Čuješ li me!? Nestani! Nestani sa lica zemlje! – vikala je kroz suze, udarajući ga gde god je stigla.

On je stajao ukočen.
Praznina. Tama.
Ni misli. Ni osećanja.
Pred očima mu je bio samo jedan lik:
Dečak u prugastoj pidžami.

Prenos ide uživo. Atmosfera je praznično napeta. Dron snima s velike visine i scene ostavljaju bez daha. Špalir uniformi kontra-službe je perfektan. Pokriva ceo bulevar s obe strane. Sredinom špalira ide kontrijarh. Za njim ide svita kontramantija. Iza njih je odan narod. Ljubitelji trokrakih zvezda, zlatnih bikova i trozubaca. Barjaci se viju nad pobedonosnom povorkom.

Dron se spušta nisko. Fokus kamere je na rukama kontrijarha koji nosi malu drvenu kutiju. Na kutiji je ugraviran žig kontra-kralja. Hod mu je svečan, odmeren. Negovane ruke. Premudra brada. Put ih vodi ka velikom hramu na kraju bulevara.

Hram je velelepan. Veći iznutra nego spolja. U njegovom središtu sedi kontra-kralj. Oko njega su članovi Komore kontrastabilnosti. Ministri. Sudije. Sve važne glave. Ljudi u crnom. Žene u belom. Čekaju da svečana povorka pristigne. Hor hvata prvi ton.

Kontrijarh ulazi. Kontra-kralj ustaje sa trona. Brada mu prinosi drvenu kutiju. Hor zagrme: „Axios ophis!” Kontra-kralj je otvara. Vadi kašiku. Pozlaćena drška. Druga strana joj svedena na sečivo. Ritual počinje.

Formira se red. Jedna po jedna osoba prilazi kontra-kralju, pada na kolena i zaklinje mu se na potpunu odanost. Posle svih ministara i važnih ljudi, na red dolazi veran narod u pratnji špalira uniformi. Narod zna: bez njega ne postoji sutra. On je budućnost, sadašnjost i prošlost. On je kontra-večnost.

Kontrijarh počinje govor:

Nikada, nikada u novijoj istoriji nismo imali ovakvu čast — da imamo njega za gospodara.
Kontra-kralja. Čudotvorca.
On belo pretvara u crno, levo u desno, puno u prazno.
Njegovom milošću svaka laž postaje istina, svaki greh vrlina.
Sve što učinite u njegovo ime — sveto je.

On će vas pomilovati, ne samo za sva dela vaša, već i za svaku ružnu pomisao koju gajite u srcima vašim.
Ali da biste zadobili njegovu naklonost, morate pokazati svoju odanost.
Sada, ovde, na ovom svetom mestu — na kolenima — primite njegov rez i posvetite mu svoje ruke.

Osetićete neizmerno olakšanje od tereta savesti koja je nekada mučila naše pretke.
Bez savesti, vaši dani, vaš život, biće laki kao pesma — oslobođeni sumnji i preispitivanja.
Njegov blagoslov ispuniće vas srećom kakvu do sada niste osetili, onog trenutka kada shvatite da je sa njim sve moguće, i sve dozvoljeno.

Ovo je doba kada konačno okrećemo svoju sudbinu na kontra stranu i grabimo napred, u nove radne pobede.
A svi oni koji mu se nisu poklonili — biće prokleti.
Zaslužuju najgore kazne!
Oni su neprijatelji naroda, bez bratske ljubavi, bez milosti prema bližnjem svome.

A ko je taj bližnji naš, da vas ja pitam, ako nije on — Kontra-kralj!?

Stojan se odmicao od izloga prodavnice televizora. Korak po korak, unazad. Prestao je da prati prenos uživo. Reči kontrijarha nisu mogle probiti zid u njegovoj glavi — brat je bio tu. Nestao pre pet godina. Poslednji put viđen iza svoje kuće dok je pripremao pčele za pašu. Pričalo se da su ga odveli prema rudniku. Od tada — ni traga. Stojan je i dalje išao unazad, s odsutnim pogledom na izlog, sve dok ga neko od prolaznika nije odgurnuo ramenom. Vratio se u stvarnost.

Morao je pre sumraka stići do Zone 2. Po mraku neće uspeti da nađe svoj privremeni smeštaj. Kontra-služba ga je iselila iz njegovog stana jer je govorio. U svom stanu. Jednom. Pre tri godine.

Struje u Zoni 2 nije bilo — sve se usmeravalo ka Zoni 1. Skrenuo je iz Kneza desno ka Dolini. Dok se spuštao niz Kralja Petra, osvrtao se levo-desno, tražeći ostatke bačene hrane. Ne i životinje. To nikada nije mogao. Neki iz Doline su, pak, hvatali mačke. I pse. Glad menja doživljaj stvarnosti.

Govorio je tada o slobodi. Da čovek ne može biti istinski srećan ako nije slobodan. Da ne može biti slobodan ako ne voli. Da ne može voleti ako tuđu tugu ne prihvati kao svoju. Kontra-služba je sve to bila čula. Dojavili su kontrijarhu. Stojanove reči su bile proglašene za svetogrđe. Po odluci Komore izgnan je iz Zone 1.

Došao je do Dunavske. Dunava odavno nema, ali ime ulice je ostalo. Tu, na ivici Doline, ležalo je groblje trolejbusa. Počupano je sve što valja. Nije vredelo tražiti. Primetio je na drugoj strani nekoliko starih kontejnera za smeće sa točkovima. Takve nije video godinama. Njih više ne odnose na pražnjenje. Prilazio im je oprezno — možda neko, ili nešto, iskoči iz njih. Tišina. Nigde nikog.

Poče da pretura. Pod prstima je napipavao masne krpe i kartonske kutije. Kad — oseti nešto gnjecavo. Na poslednjem svetlu sumraka video je ostatak paradajza. Već natruo. Buđav. Stojan se obradova. Pažljivo ga prebaci u levu ruku da se ne raspadne skroz. Prekrsti se. I pojede ga.

Izabrao je jedan kontejner i u njega ubacio sve krpe i kartone što je našao. Zatrebaće za potpalu. Točkovi su škripali i mlatarali dok ga je gurao niz ulicu ka jednom procepu. Osvrnuo se — tri psa su išla za njim. Kost i koža. Pratili su ga u tamu. Na ivici puta naglo je skrenuo kroz procep i počeo spuštanje. Kontejner je kočio telom, da ne pobegne nizbrdo.

Nastavio je sredinom Doline ka mestu gde su prognani napravili smeštaj. Tlo je bilo ravno. Nekada muljevito korito Dunava, isušeno, sad je bilo glatka površina.

Stojan začu dečje glasove iza sebe. Njih desetak pritrčavali su iz mraka. Krenuli za njim. Kako je išao dalje, sve više ih je bilo. Nisu tu bila samo deca. Stizali su i odrasli. I životinje. Povorka je rasla. Pomislio je da će se svi bar na trenutak ogrejati — od onog što je svet odbacio.

Nešto ga je preplavilo odjednom. Kroz celo telo. Mir. Spokoj.

Iz kontejnera se dizao miris — neobjašnjiv, sladak, topao. Miris detinjstva. Miris majke. Pogledao je unutra, ne usporavajući korak. Bio je prepun peciva. Vrućeg. Zlatnog.

Iza njega — svi su pevali. Deca su poskakivala. Vijala se. Smejala.

Visoko iznad, pod zvezdanim nebom, sova je nečujno kružila i posmatrala povorku koju je obasjavala nepoznata svetlost u Dolini mraka.

Jutarnji napitak je gotov. Istresla je ceo sadržaj blendera u veliku šolju. Lela je štedela pet meseci da bi kupila taj blender. Nadala se da će svakodnevni unos voća i povrća da joj obezbedi dobro zdravlje. Nije joj puno ostajalo od plate za raznovrsnu ishranu. Taman toliko da i Čups dobija svoje redovne porcije. Sipala je brikete u metalnu činiju i pozvala malog belog psa da dođe. Zazvonio je telefon.

– Đina?! Ti si?
– Ćao, mala. ‘De si? Reko’ da vidim šta radiš. Nismo se videle sto godina.
– Baš si me iznenadila. Pa ništa, svašta… klasika. Ne znam odakle bih počela. Zbunila si me – Lela se nasmeja sama sebi. – A gde si ti?
– Tu sam, u gradu. Hajde da izađemo negde na kafu pa da se ispričamo.
– Može. Ekstra. A gde ćemo?
– Poslaću ti lokaciju. U jedanaest, ok?
– Važi.

Čups je već pojeo svoje, a napitak u šolji je počeo da poprima tamnu boju. Otkud sad ona – pitala se. Prošle su dve godine. Bile su bliske, ali se od tada nisu ni čule. Ne zna ni gde je bila ni šta je radila. Zanimalo je da čuje.

U centru je bilo srce, a oko njega su se nizali sitni listovi u obliku venca. Sa obe strane bili su znaci koji predstavljaju sreću i blagostanje na kineskom. Zatim se pojavila šolja u kojoj je bio smešten ceo ovaj prizor. U daljini se nazirao zid prekriven raskošnom mahovinom.

– Postaviću ovaj video na Kontragram! Ja bolju kafu nisam videla – reče Lela.
– Svaki put se oduševim kad dođem ovde. Uvek imaju neke nove fore za ukrašavanje kafe. Ne može da ti bude dosadno.
– Super što si me pozvala. Nisam znala gde ću danas da idem. Taman da ubijem vreme do posla.
– U kojoj kladionici radiš?
– Ona nova iza centralnog skladišta, sa crvenim prugama.
– Opa, mačko! Pa to ti je strava. Nova! Tu barem imaš ispravnu ventilaciju, i relativno je čisto.
– Prethodna je bila krš. Gužva, zagušljivo. Toalet užas… A ti, u kojoj si? – upita posle male zadrške.
– Ja sam ti, cico, ušla u Trijade – svečano izgovori Đina uz jedva primetno uzdizanje brade.
– Daaaaj! Ne mogu da verujem! – počela je da ciči. – Kako si uspela?
– Bogami, zainatila sam se. Spremala sam se, prošla testiranje i upala.
– Ja sam isto htela, ali nije bilo šanse da se spremim. Probala sam i odustala.
– Nije lako. Ali sada sam u Komori, cico! Ko–mo–ri! Znaš šta to znači!

Trijade su tim eksperata kojima je povereno pisanje državnih zakona i svih propisa. Neki od njih se postavljaju i na visoke obrazovne televizijske funkcije. Oni su desna ruka kontra-kralja koja mu pomaže u upravljanju državom i u formiranju javnog mnjenja. To su ljudi sa nadprosečnim sposobnostima. Ime im potiče iz samog prijemnog protokola: za tri dana završavaju osnovnu školu, srednju i fakultet. Potom dobijaju titulu, zaposlenje u Komori kontrastabilnosti i sve privilegije koje uz to idu.

Efikasnost. Izgradnja zemlje. Rad i samo rad. Zašto gubiti godine na sticanju nepotrebnih znanja, posebno ona koja su usmerena protiv države. Koja podrivaju njenu kontrastabilnost. Koja unose razdor među ljudima. Koja u svojoj osnovi nemaju ljubav prema kontra-kralju. Sve diplome koje su stečene prethodne decenije ili ranije, poništene su. Trijade su omogućile ubrzani napredak društva, bez spoticanja o suvišne komplikovane procedure ili pravila struke. Struka se razvija, menja se, samim tim menjaju se i njena pravila. To je nezaustavljiva sila progresa. Fokus je na maksimalnoj eksploataciji rudnog bogatstva kojim se uvećava blagostanje svih građana. Svi koji imaju poništene diplome, upućeni su na rad u rudnike kako bi makar time doprineli društvu, kad već ni za šta drugo nisu valjani.

Lela je pomno slušala Đininu priču o Trijadama i njihovoj svrsi. Zavidela joj je na uspehu, ali joj je bilo i drago. Dugo godina su radile zajedno u jednoj zabačenoj kladionici. Prošle su kroz svakakvu prljavštinu i podržavale su jedna drugu u svim nevoljama. Ovaj Đinin iskorak u drugi, viši svet činio joj se potpuno nestvaran. Pozvala je Čupsa. Veseli pas joj se smesta našao u krilu.

— Vas dvoje se baš dobro slažete — primeti Đina.
— Da. Čups je zakon. Samo što ne progovori. Sve sluša.
— Ovaj moj non-stop spava — sagnula se i podigla uvo svom basetu koji je ležao ispod stolice. — Sledeće nedelje je dresura, mislim da je u sredu — spustila je uvo basetu u početni položaj.
— Ej, pa mogle bismo zajedno da idemo — dok to govori, Lela celom šakom obuhvati njušku Čupsu i protrese je.

U tom momentu osetio se dim koji je štipao za oči. Gomila ljudi protrčala je pored terase kafića uz povike, a za njima uniforme Kontraslužbe pod punom opremom, sa gas maskama. Nastao je metež. Uniforme su mahale dugačkim palicama i mlele sve pred sobom. Obarale su i tukle ljude koji su trčali. Gosti kafića su začuđeno gledali i brižno podigli svoje pse u naručje. Sukob na ulici je potrajao neko vreme, ali konobar se obratio gostima s rečima da ne brinu i da će Kontraslužba sve dovesti u red. Mogu bez brige da nastave da sede i uživaju sa porodicom.

– Ne razumem šta hoće ovi ljudi. Stalno neka gužva po ulicama, zvižde, galame… Zamisli, nemaju ni pse. Kako to država toleriše uopšte?
– Oni su svi neregistrovani. Žive negde na obodima grada, u koritima nekadašnjih reka. Kao divljaci – objasni Đina. – Žive svi zajedno na gomili, imaju čak i decu. Užas! Krijumčare knjige. Ma, zlikovci. Prave se pametni, a nemaju pojma da ih je vreme pregazilo. To će Kontraslužba sve poterati u rudnike.

Kad se prostor raščistio i uniforme privele većinu ljudi koji nisu uspeli da pobegnu, Lela i Đina su krenule kući. Svaka sa svojim psom. Imati psa nije bilo samo stvar normalnosti. To je bila i zakonska obaveza. To je bio stub društva – porodica – koju čine vlasnik i njegov pas. Niko više, i niko manje.

– Vidimo se u sredu, draga!
– Vidimo se. Ćao!

Sa druge strane trga Đinu je čekao debeli automobil. Lela je peške krenula prema centralnom magacinu. Put joj je presekla kolona dece. Hodali su sinhronizovanim korakom, obučeni u crno, sa crnim kačketima. Država je najviše ulagala u svoju decu, u njihovo vaspitanje i obrazovanje. Taj teret i obavezu potpuno je preuzela na sebe kako bi porodice mogle nesmetano da se posvete društvenom radu i svojim potrebama. Od inkubatora do zrelog uzrasta, selektuju se najbolji primerci i s njima se pažljivo prolazi kroz sve cikluse obrazovanja: televizija, stadion, kladionica i teretana.

Lela je ušla u kladionicu i počela svoju smenu.

Posle pet Kontra-dnevnika i dvanaest obraćanja kontra-kralja došla je i sreda. Treba obući nešto komotno.

– Hajmo Čups! Sreda je! Treba prvo da se nađemo sa Đinom – pas je kao metak skočio s fotelje u Lelino naručje.

Srele su se na trgu i uputile prema hali gde se održavaju dresure.

– Đina, ovo mi uvek najteže pada.
– Koje?
– Kad god je dresura, ja nemam gde da ostavim psa na čuvanje za to vreme. Jedva se snađem.
– Ovog puta ne brini. Imam mesto upravo za to.

Svratile su do jednog butika za pse, i iza pulta su ušle u posebnu prostoriju u kojoj je već bilo desetak pasa. Izležavali su se na sofama.

– Vidimo se u tri – reče Đina i namignu jednom mladiću koji je tu stajao. – Idemo, cico!

Stigle su u halu za dresure. Primala je oko petsto ljudi. Beli mantili su usmeravali ljude da posedaju na parket u pravilnim redovima. Kad su svi ušli i sve utihnulo, začu se glavni mantil:

– Dragi prijatelji, znam da vam je bilo teško da se makar na kratko razvojite od vaših porodica, ali otići ćete odavde još poletniji u njihov zagrljaj, i još spremniji na svaku novu žrtvu za našu državu. Da počnemo. Ponovite svi za mnom: AV!
– AV! – povikaše svi u glas.
– AV AV! – ponovi glavni mantil.
– AV AV! – uzvratiše prisutni.
– Odlično, bravo. Samo morate uneti još malo topline, malo više ljubavi dok to izgovarate. Idemo dalje: AV AV AV!
– AV AV AV! – toplo, i s nežnošću propevaše ljudi na parketu.

Dva sata kasnije, masa ljudi je izlazila iz hale ozarenih lica. Veseli žamor se širio ulicama. Lela i Đina su otišle po svoje pse.

– Baš mi je drago što si opet tu – reče Lela. – Nedostajala si mi. Nemoj opet da nestaneš.
– Neću – nasmeja se Đina. – Sad ćemo se češće viđati. Ako ti nešto treba, samo me cimni, tu sam.

Rastadoše se. Lela krenu kući. Dan dresure je slobodan dan na poslu. Usput je kupila dve jabuke i cveklu da ima šta da izblendira ujutro. Odlučila je da ide dužom trasom, da prošeta malo i razgleda izloge. Taman Čups da protegne noge, stalno je u naručju.

Bio je već sumrak kad je stigla ispred bloka gde je stanovala. Tu su bili poređani neki kamioni. Pored njih su stajale uniforme sa puškama. Kad je prišla svom ulazu, tražili su joj legitimaciju na uvid.

– Upadaj! – reče uniforma pošto je sistem potvrdio identitet.
– Šta bre? Gde me guraš?
– Ćuti i upadaj! – uniforma je gurnu jače prema kamionu i uze joj Čupsa iz naručja.

U kamionu je bio polumrak i desetak ljudi u njemu.

– Šta je ovo? – Lela zaplaka tiho, u neverici.
– Kažu da odvode svakog ko je imao ispod dvadeset poena na dresuri – odgovori napukli muški glas iz mraka.
– Nemoguće! Kakvi poeni?! – jecala je.

Ubrzo se kamion napunio. Uniforme su ušle poslednje i dale znak da se krene.

– Zovite Đinu! Ona zna! Ovo je neka greška! Sad ću je ja zvati!
– Zaveži! – viknu uniforma i udari je kundakom po ustima, samlevši joj vilicu.

Lela pade u krvavu nesvest. Kad je došla sebi, shvatila je da se nalazi na brodu. Na palubi je velikim slovima pisalo Asian Foundation.

Đina i njen baset izašli su iz debelog auta i krenuli kamenom stazom. Pas je pratio vlasnicu do vile na bregu, odakle se video ceo grad na dlanu.

Vezala mu je maramu preko očiju. Onu istu maramu koju joj je on poklonio na platou ispred Filozofskog, dok su još bili brucoši. Nosila ju je na diplomskom. Nosila je i na blokadama. Nije se odvajala od nje. Vodila ga je za ruku, pažljivo, ali odlučno. Ovo je trebalo da bude iznenađenje. Uvela ga je u stan.

Prvo što je ugledao nakon skidanja marame bile su prskalice. Desetak ih je iskrilo i plesalo u mraku dnevne sobe. Družina je pevala „Danas nam je divan dan“. Petar se zacrveneo. Prilazili su jedno po jedno da mu čestitaju. Draga lica koja dugo nije video. Nije mogao da shvati — gde je on i otkud sad svi oni ovde?

Teško je bilo naći vremena za druženje kad radiš u smenama. Nije ni pamtio kada je poslednji put video sve ove ljude. A toliko toga su zajedno prošli. Izgubljeno vreme kao da ne postoji. Nastavili su priču kao da je sve bilo juče. Među njima uopšte nije bilo one distance koju godine znaju da naprave.

– Imate li kakve vesti od dece? – pitala je Silva.
– Poruke se teško probijaju. Poslednje što smo dobili bila je jedna kodirana poruka, pre šest godina.
– Da, ta poruka, što Vesna kaže, bila je vrlo nejasna… ali smo shvatili da smo dobili unučad – dodao je Petar ponosno.
– Ne znamo da li su dečak i devojčica, ili je neka druga kombinacija u pitanju – nadovezala se Vesna – ali smo jako srećni zbog toga. Kako god!
– Divno! I mi smo dobili slične vesti. Otprilike pre tri godine. Možda ih sada ima i više, zar ne? – nasmejala se Silva.

– Otkrio sam neku švajcarsku aplikaciju koju Kontra-služba ne može da prisluškuje. Ali mora da se plati. A Komora je ukinula platni promet s inostranstvom. I sad, prc! – reče Ilija i lupi praznom čašom o sto. – Sipaj mi još jednu!
– Ja se ipak nadam da će oni naći način da probiju put do nas. Možda otkriju neku novu enkripciju koju naši ne mogu da provale – dobacio je Jakov iz dubine fotelje.
– Samo ti sanjaj – preseče ga Jagoda. Bila je stručnjak za informacione protokole. – Misliš da Kontra-služba spava i pušta da joj štošta promakne? Nema šanse.

Veče je odmicalo u glasnim razgovorima, zajedljivim ali prijateljskim komentarima, u razdraganoj atmosferi. U jednom trenutku Ilija prekinu žamor:
– Ljudi, nismo čoveku dali poklon!
– Katastrofa! Koji smo mi likovi – reče Silva. – Trućamo ovde tri sata, a niko da se seti!
– Mogu ja, pošto sam domaćin ovog skupa? – Jagoda je posegnula iza sofe i izvukla tanak, četvrtast omot. Pružila ga je Petru.

Petar je pažljivo skidao omot, kao da će mu kasnije opet zatrebati. Ukazala se crno-bela fotografija čoveka u svetlom mantilu i šeširu. U dnu je, crvenim slovima, kurzivom pisalo: Absolute Beginners. Singl Dejvida Bouvija.

– Pa vi niste normalni! – rekao je kroz osmeh. – A da li vi znate da ja nemam ni gramofon?
– Vesna je sve to sredila, tako da se uzalud praviš pametan – Silva ga klepi mokrom krpom po glavi, onom kojom je upravo brisala čaše.
– Malo da te vratimo u mladost. Ovo se više ne može lako nabaviti – dodao je Ilija.
– Koliko ti fali do penzije? – pitala je Jagoda.
– Uf, još dvadeset godina – reče Petar snuždeno.
– I mi smo tu negde kao ti – ohrabrivao ga je Jakov. – Naslušaćeš se Bouvija do penzije – pecnu ga drugarski.

Pomogli su Jagodi da opere i skloni posuđe. Hteli su da produže ove trenutke — ko zna kada će se opet sresti u istom sastavu. Rastajali su se na ulaznim vratima.

– Nemojte da čekamo toliko dugo da se opet vidimo!
– Dobro, proslavili smo čoveku jubilej, sedamdeset peti rođendan, ali ne moramo čekati jubileje.
– Ko je sledeći? Ti, Ilija?
– Za dve godine. Polako.

Družina se razišla. Vesna i Petar su krenuli ka stanici elektrobusa.

– Sutra treba da idem po vodu – reče Petar. – Komora je objavila da se voda sada može uzimati samo jednom nedeljno.
– Ja ću ti pomoći. Ne možeš sam da nosiš toliku zalihu.
– Ne dolazi u obzir! Šta pričaš, jedva si pregurala operaciju. Ne smeš ništa teško da nosiš.
– Ali ne mogu da te pustim da to sam tegliš!
– Preguraću. Ne brini.

Ušli su u elektrobus. Vesna je pogledom tražila slobodno mesto, ili bar nekog ko bi im ustupio sedište. Ali činilo se da su bili najmlađi u vozilu. Stajali su do svoje stanice.

Po izlasku iz elektrobusa, Vesna predloži da još malo sednu ispred zgrade, pre nego što se popnu u stan. Uglavili su se u staru, odvaljenu ljuljašku za parove na obližnjem igralištu. Nekada je tu vrvelo od dece.

– Koliko još imamo vremena?
– Za pola sata zaključavaju.
– U redu. Hoću još malo da gledam u nebo. – Držala ga je za ruku i zabacila glavu unazad.

Sutradan je otišao po vodu. Vratio se oko jedanaest sati, zadihan. Poređao je sve flaše u špajz. Ušao je u dnevnu sobu i pustio na gramofonu svoj poklon. Bouvijev glas širio se vazduhom.

– Sećaš li se? – upita ga Vesna.
– Sećam se – reče i spusti glavu u njeno krilo. Teško je disao. Prolazila je prstima kroz njegovu belu kosu.

Nije više govorio.

Deca neće saznati da su poslednje kapi rose koje je osetio na svojim usnama bile njene suze. Neće saznati da je kiselina s kojom je godinama radio, odvajajući jadarit, izjela njegova pluća. Neće saznati da je ona ostala bez majčinskog ponosa, radeći na deponiji nuklearnog otpada.

Neće saznati — jer su krajem dvadesetih već zagrizli svoj bol. Napustili su svoje gnezdo, ne mogavši da se oproste od roditelja koji su čamili u pritvoru godinama. Ostala im je samo slika: ljudi pod fantomkama odvode tatu i mamu — rano u zoru, bez reči, bez povratka.

Žar je još svetlucao. Očima naviklim na mrak mogao se videti krug od kamenja u kome je do malo pre gorela vatra. Ostalo je još tragova pečenog mesa na kostima. Čistio ih je zubima detaljno, posvećeno, kao da oblikuje umetničko delo. Pogled mu je sve vreme uprt u mrak.

Ne trepće.

Mislima je odlutao daleko odatle, ali se ušima usidrio u zvukove noći. U daljini se čuo vuk. Dva vuka. Prošla ga je jeza niz leđa. Navukao je kožuh preko glave, kao da će ga to zaštititi od zveri. Bojao se da li će izdržati ovu noć. Hoće li ga tama pobediti.

Već je previše zvezda postalo vidljivo na letnjem nebu. Toliki broj slobodnih svetova nije mogao da podnese. Izvadio je kresivo i bacio iskru na komad truda.

Novi plamen se rađao.

Njegovim rastom mrak u pozadini je postajao sve neprozirniji. Senke okolnih stena, koje su još uvek vraćale ukradenu vrelinu sunca, pretvarale su se u ples zloslutnih bića. Ako me odnese… barem sam pokušao — pomislio je.

Preko bosih stopala osetio je strujanje hladnog vazduha. U početku samo do gležnjeva, a onda se studen podigla i iznad glave. Vatra ispred njega izgubila je svoju toplotu. Počeo je da drhti. To je to. Stiže. Privukao je kožuh uz grudi, ali i dalje nije skidao pogled sa pomrčine. Svakog trenutka se može pojaviti. Dah mu se ledio pred licem.

Vatra se ugasila.

Trenuci totalnog mraka i tišine učinili su mu se beskrajnim.

Prijatan glas prekinuo je ništavilo.
– Dođi… Sedi ovde.

Ustao je. Krenuo je naslepo prema glasu koji ga je pozvao. Nevoljno i oprezno.
Ugledao je nedaleko od sebe dve šake, koje su se dodirivale jagodicama prstiju. Svetlele su prigušeno u mraku.
Ispod njih se nazirala stena u obliku trpeze. Svetleća šaka pokazala je mesto. Seo je.

– Hteo si da me vidiš? Da otkriješ tajnu?

Ivan je ćutao, skupljen nad rukama u krilu. Hladnoća je bivala sve neprijatnija.

– Šta je? Toliko toga si prošao da bi stigao do ovde, i sada ćutiš?

– Ne. Nisam došao da otkrijem tajnu. Došao sam da ti kažem da je znam — znam ko si i kakav si!

– Vidi, vidi. Neko je prešao u mudrace nedavno. Da nemaš člansku kartu, možda?

– Ti si obmana. Ni ime, ni lice nemaš. Pokaži se!

– Oštro si krenuo, a još se nismo ni upoznali. Ovo je dovoljno što vidiš — više od toga nije za svačije oči.

– Nećeš me uplašiti. I ne želim upoznavanje!

– Imao sam ja i žustrije sagovornike od tebe. Svi misle da će me slomiti istinom. A zapravo pojma nemaju šta je istina. A još manje ko sam ja.

– Istina o tebi je da ti nemaš veze sa istinom. Ni ti ne znaš ko si zapravo.

– Saberi se… Pričaš kao u bunilu.

– Razumeš ti dobro šta sam rekao. Ogrnuo si se u idelologiju i sišao među ljude da izigravaš velikog vođu, narodnog spasioca.

– Ideologija je za proste. Meni to ne treba — ali njima treba! Zato im je dajem. Sa druge strane, narodom bez ideologije teško je upravljati.

– Eto! Čim nešto kažeš, odmah tvrdiš suprotno. A ta tvoja ideologija — demokratska, napredna, nema kako je nisi nazivao — ona nije ništa od svega toga. Ništa! Čak i fašizam ima koncept. A ti — ti ni to nemaš! Gori si od svega što je hodalo ovom zemljom!

– Etiketiraš me jer me ne poznaješ. Ja nudim više nego što ljudi mogu da prime. Dajem im ulaznice iz mraka u svetlost. Zar to nije milosrđe?

– Svetlost? Ti prodaješ mrak umotan u sjajni papir. Zavodiš ljude, rasprodaješ zemlju, huškaš jedne na druge — sve u ime napretka. A iza tebe ni pepeo neće ostati.

– A ipak si došao k meni. Ne drugima, ne tim ljudima za koje se boriš. Zato što znaš da ću te ja saslušati do kraja. Oni tvoji te nikad nisu čuli, zar ne?

– Ne laskaj sebi. U sve se navodno razumeš, a ništa ne znaš. Ti si besmisao, jedna sušta suprotnost zdravom razumu! – Ivan je mahao rukama dok je vikao.

– Ti si se malo uobrazio pa besniš. Misliš da razgovor vodim samo sa tobom, samo ovde na Suvoj planini? Da dolazim samo među tvoj narod? Po čemu ste vi to posebni, je li? Ural, pustinja Gobi, kanjon Kolorado… Ja srećem fine duše svuda. Velike ljude! Međutim — ti si drugačiji od njih. Očekivao sam nešto drugo od tebe… Ali, moj univerzum je ogroman – i šake se raširiše velikodušno.

Ivan zaćuta. Posmatrao je ruke koje ga dozivaju. Osetio je jako privlačenje, ali istovremeno i strah. Stresao se od jeze. Pokušao je da sredi svoje misli.

– Ogroman… Jedino ogromno u tebi je pohlepa. Žudiš za tuđom slavom, pameću, lepotom. Ne podnosiš da je neko drugi potpun. Uništavaš sve što ne možeš da proždereš!

– Ne tražim ja ljude. Oni traže mene. Nude mi se — i ja uzimam.
Zauzvrat dobiju darove od mene: moć, bogatsvo, spokoj. Svako uzme ono za čim je došao.

– Kako daješ kad ništa nemaš? Kradeš od jednih da bi davao drugima. Uveravaš ih da im neće svanuti dok drugima ne smrkne. Da je čovek čoveku vuk! Ali ljudi više ne mogu to da trpe. Oni vape za pravdom! Ne možeš svakoga iskvariti!

– Svaka roba je kvarljiva – reče glas smireno. – Zavisi od temperature kojoj se izlaže. Ti to znaš bolje od mene. Ali nije to poenta.

Ivana presekoše ove reči. Gledao je u mrak ispred sebe.
Disao je ubrzano. Nazirao je nešto. Ne ruke, ne šake.
Lice.
Svoje.
Zatvorio je oči.

– Izabrao si najgore da te slede. One koji uživaju da muče druge. To je tvoj oslonac!

– Što se tako treseš? Dirnuo sam staru ranu? Ćutao si onomad, sećaš se. Tada si me prvi put pozvao u sebe. Nisi smeo to da priznaš.

– Lažeš! Nisam nikad! – zadrhta Ivan.

– Ništa ti ne znaš, dragi moj. Još uvek ne poznaješ čoveka dovoljno dobro. Misliš da se ljudi dele na dobre i loše? I da su ovi drugi moji? Da je tako, ja bih odavno propao. Ne oslanjam se ja na bahate, njih slava i moć sprže brzo. Nisu oni ta sila.

– Pa ko je onda, ako ne ti bezdušnici?

– Ja rastem zahvaljujući običnim ljudima, koji se ne guraju u prve redove. To su oni koji brinu samo o sebi, koji vode svoj mali pošteni život. A njih ima najviše! Oni nisu iskvareni. Neće ni novčić sa ulice da uzmu. Decu fino vaspitavaju da poštuju starije. Marljivi su na poslu, pažljivi na semaforu. Oni su moja vojska, a da to i ne znaju.

Ivan skoči s kamene stolice.

– A šta će oni uraditi za tebe? Boriće se? Nema šanse! Truješ ih lažima, zasipaš ih glupostima dok im mozak ne otupi. Ali i ti mali ljudi su te prozreli. Postalo im je neizdrživo!

– Kad sam ja rekao da oni moraju nešto uraditi za mene?

– Čak i da hoće ne mogu! Slomio si im volju. Ali količina besmisla kojom ih zatrpavaš urušava samu sebe. Ljudi ti više ne veruju. Tvoje carstvo se raspada. To više nisu ni laži — to je glib. Močvara besmisla! Laž je suviše otmena reč za takvo nešto.

Glas mu se cepao od zime i očaja.

– Naivan si, mladiću. Taj mali čovek kome je prekipelo, neće se pobuniti. U najboljem slučaju ugasiće televizor i nastaviti svoj dan. Neće rizikovati. Boji se da mu neko noću ne pokuca na vrata. Zato nema stav. Odrekao ga se radi sigurnosti. Radiće svoj posao, negovaće svoju porodicu, živeće u svom zatvorenom svetu. A ja ću mu dati taman toliko da može beskrajno da trči u svom točkiću. Zašto bi se lišavao komfora svoje rutine? Podno grejanje, fitnes, sauna — ne traže oni više od toga.

– Neće zauvek tako! – povika Ivan. – Kad njega nagazi nepravda, braniće se!

– Ako ga zadesi nepravda, ni tada neće ustati. Pomiriće se sa sudbinom. Naučen je da trpi, jer, uvek može gore. Uvezao sam kukavice u neraskidivi lanac straha.

– Ne, nisu svi takvi. Ima onih koji se javno bune — kako ne vidiš?!

– Vidim. Ništa meni ne promiče. Oni drčniji će skočiti da brane pravdu. Misliće da su heroji. Ali ljudska priroda ne spava — ja je držim budnom. Čim se ukaže prilika, počeće da iskorišćavaju svoje saborce ne bi li utolili glad za uspehom. Borba za pravdu je samo paravan za lične ambicije. Čim tiranin ode, ja se selim u oslobodioca.

Šta ako ljudi uopšte ne žele pravdu, nego mir, pomisli Ivan. Ne, nemoguće je, to nikako… Uhvatio se za glavu. Više nije bio siguran da li razgovara s nekim ili s glasom u svojoj glavi.

– Svejedno je – iznenadi ga glas. – Ja živim u vašim razmišljanjima, izgovorima, opravdanjima. Kad pomisliš da si me oterao, ja se vraćam kroz drugu misao.

– Ne verujem ti! – podiže se Ivan. – Svaki čovek čezne za pravdom! Nisi ti krojio istoriju sveta, nego ljudi kojima je stalo! – odgovori brzo dok ga sumnja nije slomila.

– Zar ti stvarno vidiš u malom, običnom čoveku nosioca tako visokog ideala? Njemu je stalo samo do sigurnosti, do pouzdanog skloništa od bure života. Otpor je jalov — on zna da su svi isti. Moje laži ga izluđuju do očaja… i onda? Ništa! Sve završi u slepoj ulici. I šta ti misliš, da ja očekujem da veruje svemu što kažem? Ne, prijatelju. Ništa ja ne očekujem. Ni od koga. Ja ne tražim veru — meni je dovoljna vaša NEMOĆ!

Poslednju reč je izgovorio tako silovito, da je odjekivala o okolna brda zastrašujuće dugo. Kao da su je stene izgovarale, iznova i iznova.

Ivan je sve vreme drhtao od hladnoće.

– Ti previđaš jednu stvar – započe Ivan, da ne bi više slušao jezivi eho. – Slobodu!
Uspavao si ljude, ali kad počne da ih stiska i guši, neće više trpeti. Duh ne možeš držati u kavezu! I sad, kad se duh otima i vapi za slobodom, ti si pokazao svoju pravu prirodu. Podigao si pritisak toliko da ga svi osećaju. Gaziš i po deci! Ko će ti to oprostiti?!

Glas se nasmeja duboko.

– Kakva sloboda? Čovekovo čulo za slobodu je zakržljalo pre deset vekova! Njih zanima samo telo, slava i novac. Ne treba njima sloboda, već aplikacije za uštede. Ogledaju se u svoje telefone neprestano. Troše sve što imaju, a misle najmanje. I ti bi njima da prodaješ slobodu? Poštedi me, molim te!

– Ali ne postoji veća vrednost od te!

– Ne postoji — ali ni nju niko ne traži! Oduvek je tako. Bio sam tu kad ste prvi mač iskovali i nazvali ga slobodom. Drugim imenima ste me zvali. Danas, kad napravim koncert, dođe dva miliona. To je vojska koja bi mogla srušiti svako carstvo — ali ne, oni su došli po dodir slave. A kad im zatvoriš biblioteku ili pozorište, jedva par stotina dođe da se buni. Gde je tvoj mali pošteni čovek tada? Hoće li on da brani kulturu? Neće. Uvući će se nazad u svoje toplo skrovište. Ne želi da zna — jer znanje je opasno! On neće braniti vrednosti. Ne može ni sebe. Od te nemoći ja gradim tvrđavu! A ti — ti znaš da sam u pravu. Lomi te sumnja, ideali te razdiru. Uzalud prkosiš, dete moje. Poslušaj svoj razum. Osećanja će te skuvati živog.

– Ohol si suviše da bi shvatio da će ti upravo naša nemoć doći glave. Pazi šta sam ti rekao. Ti ne razumeš zašto ptica, i kad joj slome krila, i dalje pokušava da poleti. Ne vodi nju ni razum, ni volja, ni osećanja. Nju vodi sâm Život! Ona želi slobodu!

Kad je to izgovorio, plamen s njegovog ognjišta se naglo uzdigao. Šake su nestale u vrtlogu crnog dima i povukle studen za sobom. Ivan se srušio, iscprljen i promrzao.

Došao je k svesti nedugo potom. Ležao je i gledao u nebo, kao da je čekao da prođe opasnost. Ustao je i osvrnuo se oko sebe. Nije znao ni šta to pogledom traži. Torbak sa stvarima je bio pored vatre koja je još gorela. Uzeo ga je i krenuo da se spušta strmom stranom ka podnožju planine. Dugo se spuštao, pridržavajući se rukama za nisko šiblje, jedva nazirući obrise padine.

Par sati kasnije, u dnu planine, zašao je u plitku pećinu. Tu je skinuo dedin kožuh i sve sa sebe. Podigao je jedan pljosnat kamen i iz otvora izvukao farmerke, majicu i patike. Kožuh sa ostalim stvarima je sakrio na isto mesto i poklopio. Još kao mali sa dedom je dolazio ovde. Setio se kako ga je učio da koristi kresivo i kako da prenoći u divljini. Deda ponekad dugo nije dolazio kući. Ukućani su pričali da je na planini znao da provodi dane i noći. Nisu govorili šta se tamo dešavalo.

Prepipavao se rukama, kao da traži izgubljeni deo tela. Nije bio siguran da li je ceo sišao odozgo. Osećao se kao stranac u sopstvenoj odeći. Napipao je ključ od auta u zadnjem džepu. Kako će voziti izranavljenim stopalima — pomislio je. Ušao je u auto i krenuo.

Automobil se teško i sporo kretao preko neobrađenog zemljišta. Kad je stigao na put, ubrzao je i uključio radio. Emitovao se kontra-dnevnik, blok reklama:

– Nabavite odmah „The Best Friendron“! — Prijatelj koji vas uvek prati. Dron za poželeti.

– Gospode… – uzdahnu Ivan.

– Uključujemo se u obraćanje kontra-kralja sa konferencije za novinara: … U saradnji sa Komorom kontrastabilnosti, obezbedićemo sigurnu budućnost za naš narod. Iako su se brojni neprijatelji ustremili na nas, mi se nikada nećemo predati! Naši neprijatelji su oholi — ne razumeju zašto ptica, i kad joj slome krila, i dalje pokušava da poleti. Tako i naša zemlja, naš narod, ne odustaje od slobode. Nikada! Nema predaje! – naglasio je kontra-kralj, pozivajući na svenarodno jedinstvo.

– Zlo… Ti si zlo… – promrmlja tiho. Ali onda se razgnevi – Parazitu jedan! Otimaš nam misli, vazduh iz pluća! Nezasit si — puknućeš, ja ti kažem! – Ivan je urlao i lupao šakom o tablu.

Rastrzan od besa nije primetio da nekog ima na putu. Kad je ugledao siluetu, svom snagom je nagazio na kočnicu. Auto se uz veliku buku i proklizavanje po zemljanom putu konačno zaustavio. Snop farova se urezivao u oblak prašine, a Ivanova brada u volan.

Tik ispred auta stajala je srna. Gledala ga je plamenim očima. Mirna. Dostojanstvenog držanja, kao da joj maločas nikakva opasnost nije pretila.

Ivan je slušao tišinu njenog pogleda.
Osetio je kako mu se telo smiruje.
Ne zato što je opasnost prošla, nego zato što ga više nije bilo strah da nije.

Naposletku, ona se graciozno okrenu i nestade u noć. Ivan je netremice pratio pogledom dokle god je mogao da dosegne.

Sviće.